Три невероватна подвига совјетских војника у Стаљинградској бици

Георгиј Зељма/Sputnik, Mchpv (CC BY-SA 4.0)
Захваљујући добрим делом управо тим подвизима СССР је успео да победи у најстрашнијој бици у људској историји.

Павловљева кућа

Јединице немачке Шесте армије пробиле су се средином септембра 1942. године у центар Стаљинграда. Жестоке борбе вођене су за сваку зграду која је Немцима могла да буде прерпека на путу према Волги.

Старији водник Јаков Павлов 27. септембра добија наредбу да заузме положај у петоспратној стамбеној згради на тргу Деветог јануара у самом центру града, потиснувши мањи немачки гарнизон. Зграда ће постати чувена Павловљева, тврђава у којој је 31 борац Црвене армије током два месеца одолевао непријатељским нападима.

Без обзира на назив који је ушао у историју одбраном зграде све време опсаде командовао је лајтнант Иван Афанасјев који се Павлову прикључио са својим водом.

Хитлеровци нашу кућу нису остављали на миру ни једног јединог дана. Наш гарнизон који им није дозвољавао ни корак напред био је за њих ноћна мора. Из дана у дан интензивирали су нападе, очигледно одлучивши да сравне кућу. Једанпут је немачка артиљерија гађала дан и ноћ непрестано, записао је у својим мемоарима Павлов.

Совјетски војници су са крова, прозора и подрума отварали тешку ватру по противнику који је нападао. У подруму су се скривали и преостали мирни грађани. Храна, вода и муниција доношени су ноћу с Волге под константном пуцњавом. Кућа Павлова је држала везу с другим совјетским трупама или бивајући изолована, постајала усамљено острво отпора.

Црвена армија је 19. новембра почела операцију „Уран“, опсаде Шесте армије, парализоване у Стаљинграду захваљујући тврдоглавој борби совјетских војника. А кроз недељу дана у контранапад прешли су и браниоци Павловљеве куће заједно са другим јединицама Шездесет друге армије. Данас није могуће израчунати губитке Немаца, али се зна да се они броје стотинама војника. Гарнизон у чувенoj кући који се зналачки бранио изгубио је током целокупне опсаде само три човека.

Подвиг Михаила Паникахија

У марту 1942. године маринац Михаил Паникаха који је служио у Тихоокеанској флоти на свој захтев пребачен је на совјетско-немачки фронт. У јесен исте године његов 883. стрељачки пук нашао се у самом паклу Стаљинградске битке, у борбама за фабрику Црвени октобар на обали Волге.

Другог октобра током немачке офанзиве на положаје пука седам немачких тенкова пробило се тик до ровова. Војник Паникаха, са две флаше са запаљивом течношћу у рукама, провукао се до главног противничког тенка.

На удаљености од 40 метара од циља у тренутку када је замахнуо да је баци, флаша је била погођена, а запаљива течност просула се по лицу и униформи борца.

Михаил Паникаха који се у трену претворио у буктињу није похрлио ка својима, већ је дотрчао до противничког тенка и другу флашу разбио о њега.

Огроман пламен и дим прогутали су хероја заједно са нацистичким возилом које је запалио, записао је командант 62. армије генерал-лајтнант Василиј Чујков.

Људниковљево острво

Људниковљево острво није острво на реци Волги како би се у први мах могло помислити. Под тим именом у историју је ушла херојска одбрана мањег подручја фабрике “Баррикады” коју је водила 138. стрељачка дивизија пуковника Ивана Људникова.

Јединице 61. армије настојале су од средине октобра да задрже под контролом подручје фабрике и не дозволе немачким трупама да изађу на обалу Волге. Међутим, 11. новембра сви погони фабрике били су изгубљени.

Остаци изнурене 138. стрељачке дивизије контролисале су само мању деоницу фабрике. Потиснути до Волге и опкољени непријатељем, војници су се копали ровове на малом комаду земље величине 700 са 400 метара.

Снабдевање чамцима с леве обале Волге, праћено костантном противничком ватром, није било лако. Ништа боље није ишло ни с „ваздушним мостом“. „Пилоти, мајстори ноћних летова на спорим По-2, покушавали су да помогну браниоцима „Барикада“. Они су изнад „острва“ бацали џакове са муницијом и двопеком. „Због мале површине, вреће су падале ван линије фронта у руке непријатеља или Волгу“, писао је Људников.

Догађало се да су војници морали да се боре по цео дан са једним двопеком у џепу. „Имали смо вашке, били смо гладни, међутим у одређеном тренутку обузео нас је бес, више нисам жалио ни себе, ни Немце... Жестоко смо се тукли за сваки педаљ, а ноћу се и ми и Немци извлачили и покушавали да се пробијемо фабричким комуникацијама и тунелима. Ми, како бисмо дошли до хране и муниције, а Немци с намером да нас сбришу у Волгу. Константно је долазило до директних окршаја малих група“, записао је у сећањима војник Миља Розенберг. 

Јединице Црвене армије пробиле су блокаду 138. дивизије. На подручју „острва“ данас се налазе три заједничке гробнице совјетских војника. У само једној од њих сахрањено је преко три хиљаде људи. Података за друге две нема.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“