Пољска нападна операција (или операције Висла-Одра) представља стратегијску офанзиву совјетске армије на десном крилу совјетско-немачког фронта. Она је започела 12.јануара 1945.године, и трајала је све до 3.фебруара исте године. У њој су учествовале јединице 1-ог Белоруског фронта (командант- маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков) и 1-ог Украјинског фронта (маршал Совјетског Савеза Иван Коњев).
Током ове операције јединице совјетске армије су ослободиле територију Пољске која се протезала западно од реке Висла, и форсирала река Одру, на чијој левој обали је образован чврст мостобран који ће бити касније експлоатисан приликом завршне операције у Бици за Берлин. Захваљујући бројним оклопним и мотиризованим јединицама, као и надахнутости совјетског војника, целокупна операција је имала муњевит карактер. Црвена армија је на дневном нивоу напредовала 20-30км у дубини непријатељске територије. На свом путу она је успела да савлада 7 уређених одбрамбених линија и форсира две велике водене препреке које су биле брањене свим расположивим снагама које је непријатељ у том моменту имао.
Распоред снага уочи почетка офанзиве
Почетком јануара 1945. немачка војска се налазила у критичној ситуацији. На територији Мађарске и Источне Прусије њене јединице су улагале огромне напоре да зауставе продор совјетске армије, а у мањем обиму се иста ситауција дешавала и на Западном фронту. За време Јаши-кишињевске нападне операције, совјетска војска је ослободила нафтни регион од стратешке важности – Плоешти, који се налази на територији Румуније. Истовремено, масивно савезничко бомбардовање је нанело велике штете немачкој цивилној и војној индустрији. Ваздухопловне снаге су биле потпуно уништене, а људски ресурси исцрпљени. Упркос томе, у децембру 1944. Немци су покренули велику офанзиву на Западном фронту (Битка у Арденима) што је био очајнички покушај Адлофа Хитлера да промени коначан исход рата.
Црвена армија је чврсто држала своје позиције на р. Висли. Она је у летњим операцијама успела да на неколико места форсира реку и образује чврсте мостобране за даљи развој наступања. У наредних неколико месеци (јесен-зима) Црвена армија је постепено повећавала своје снаге за наставак офанзиве. Истовремено и Немци врше припреме у очекивању совјетског напада, тако што по дубини фронта граде неколико одбрамбених линија које су се протезале вектором исток-запад. Крајем октобра месеца Црвена армија је и званично отпочела са припремама за наставак даљег гоњења непријатеља који је знатан део расположивих снага концентрисао на окупираној територији Пољске. Наређење врховне команде датирано на 28.октобар 1944.године се односило на јединице 1-ог Белоруског фронта који је имао задатак да уништи Варшавско-Радомску групу непријатеља и продре што дубље у његову позадину, ради дефинитивног ослобођења Пољске.
Совјетска команда је том приликом разрадила операцију у којој су требала да учествују 4 совјетска фронта (стратегијске групације Црвене армије). Према замисли совјетске главне команде у операцији су требале да учествују јединице 1,2,3 Белоруског и 1-ог Украјинског фронта, у циљу набацивања немачких снага у корито реке Одра. Немачка обавештајна служба је успела да дође до података да совјетска армија планира офанзиву на овом правцу. Чак је у више наврата начелник штаба копнене војске, генерал-пуковник Хајнц Гудеријан, упозоравао Адолфа Хитлера на ове припреме, који је све то са презиром одбацивао сматрајући да су у питању бесмислице које производи прозирна совјетска пропаганда.
Првобитно је планирано да операција започне у периоду између 15-20 јануара. Међутим услед тешке ситуације по англо-америчке снаге узроковане неочекиваним продором снажних оклопно-гренадирских снага Вермахта и СС у Арденима, дошло је до убрзавања њеног извођења. Наиме, лично је Винстон Черчил замолио свог колегу Јосифа Стаљина да у најкраћем могућем времену изведе велику нападну операцију на Источном фронту, у циљу растерећења оперативне ситуације око Ардена. Стаљин је са своје стране предузео све мере да скрати време за припрему нападне операције, која је започела 12.јануара.
Ангажоване снаге
На територији Пољске се налазила немачка група армија А (од 26.јануара 1945.године њено име је промењено у групу армија Центар), која је састојала од 9-те и 4-те тенковске армије, и главнине 17-те армије. У оквиру ових крупних састава се налазило око 30 дивизија, две бригаде и 50 самосталних батаљона. Укупно бројно стање ових јединица је процењено на 560 хиљада официра и војника, подржаних са око 5 хиљада артиљеријских оруђа и минобацача, као и 1220 тенкова и осталих борних кола. Што се тиче ваздухопловне компоненте групу армије А (касније Центар), је подржавала 6-та ваздухопловна флота са око 630 борбених летелица.
Ове снаге су имале задатак да упорном борбом на више узастопних одбрамбених положаја зауставе продор 1-ог Белоруског и 1-ог Украјинског фронта. Да би што више ојачала ове снаге немачка команда је са Западног фронта пребацила 29 дивизија и 4 бригаде.
Непријатељ је између река Висла и Одра образовао ешалонирану одбрану дубине 300-500 км, која се састојала од седам одбрамбених положаја. Први одбрамбени положај, који се ослањао на реку Вислу, састојао се од прве линије одбране и три резервна положаја укупне дубине 30-70км. Најјаче је била утврђена прва линија одбране, посебно у рејонима магнушевског, пулавског и сандомирског мостобрана. Немачке снаге су на овим деловима изградиле густ систем фортификација и ровова пуног профила који су међусобно били повезани. Они су приликом изградње ешалониране одбране користили дотадашња искуства у борбама са Црвеном армијом која је располагала са убедљиво најбројнијим артиљеријским снагама од свих зараћених страна. Прва линија одбране која није била капиларно спојена са више узастопних положаја који су се налазили у дубини фронта, напросто је била одувана милионима ракета и граната коју је совјетска артиљерија у веома кратком временском интервалу могла да испали приликом концентрисане ватрене припреме. Међупростори између отпорних тачака су минирани огромним бројем противпешадијских и противтенковских мина, а развучено је и на стотине километара бодљикаве жице и изграђено на хиљаде противтенковских препрека. Ово последње је било веома изражено на тенкопроходним правцима између прве и друге линије фронта где су ископани противтенковски ровови ширине 5-8 метара и дубине 2-3 метра. Последња резервна одбрамбена линија се састојала од 1-2 рова пуног профила са системом бункера.
У целини гледано Немци су буквално све искористили за изградњу отпорних тачака. Практично сви природни и вештачки објекти су прокопани, додатно утврђени и пренамењени за упорну одбрану. Немачке снаге су посебну пажњу посветиле изградњи шесте одбрамбене линије у стратешком поретку, која се протезала дуж немачко-пољске границе из 1939.године, и која је обухватала Померански и Вроцлавски утврђени рејон.
Што се тиче јединица Црвене армије, они су на овом делу фронта концентрисали огромну нападну групацију која се састојала из 16 оперативно-стратегијских састава ранга армије у којој се налазило готово 140 дивизија. Ове снаге су подржавале четири тенковске и две ваздухопловне армије, четири самостална тенковска корпуса и један механизовани корпус, четири артиљеријска корпуса за ватрену подршку нападних снага, и различите друге јединице и родови унутар војске. Укупно је анагажовано 2,2 милиона људи, 36,436 различитих артиљеријских оруђа и минобацача, 7049 тенкова и самоходних артиљеријских оруђа и 4772 борбена авиона. Офанзива је започела у условима апсолутне превласти које су совјетске јединице имале у односу на непријатеља.
Ток операције
Јединице 1-ог Украјинског фронта су прешли у наступање 12 јануара 1945. године у раним јутарњим часовима. Главни удар је изведен са Сандомирског мостобрана, док је два дана касније свом силином ударио и 1-ви Белоруски фронт са Магнушевског и Пулавсковог мостобрана.
Стратешка грешка немачких снага коју је донео сам Хитлер, резултат је његове одлуке да активира све тенковске резерве које су биле распоређене по дубини одбране, и исувише их близу приближи првој линији фронта. На овај начин ове јединице су дошле под удар моћне совјетске артиљерије која се састојала од неколико хиљада хаубица и ракетних бацача. Услед тешких губитака које су претрпеле ове јединице (нарочито око града Кјелце), оне нису биле у стању да се ефикасно супротставе налету Црвене армије. Генерални одбрамбени план немачке команде је пропао, и она више није више имале озбиљне резервне снаге, које би успеле да успоре ширење совјетских клинова на главним правцима удара.
13/14 јануара 1945.године у Источној Прусији је отпочела офанзива 3-ег Белоруског фронта под командом генерала Черњаховског и јединица 2-гог Белоруског фронта којима је командовао маршал Совјетског Савеза Рокосовски.
Услед наглог погоршања ситуације на Источном фронту Хитлер је прекинуо сва активна дејства Вермахта и СС-а у Арденима и вратио се у свој штаб који се налазио у Берлину. Он је то урадио тек након четири дана од почетка совјетске офанзиве, пошто није хтео ни да чује за упозорења једног од најспособнијих немачких генерала Ханс Гудеријана, о критичној ситуацији на Источном фронту, и неопходности довлачења хитних појачања. Пошто се вратио у Берлин, Адолф Хитлер коначно попушта и одлучује да на Источни фронт пребаци корпус Велика Немачка који је упућен у рејон града Кјелце који се налази јужно од Варшаве.
У том моменту совјетска 47А је развијала своје наступање на десном крилу 1-ог Белоруског фронта. Она је својим маневром почела да обухвата пољски главни град Варшаву са севера. Штаб групе армије А (кмд. генерал-пуковник Јозеф Харпе) је 16.јануара обавестио команду копнене војске да се Варшава тешко може одбранити без адекватних појачања, пошто је њен гарнизон био исувише мали за извођење озбиљне одбрамбене операције. У њему се налазило неколико немачких јединица ранга батаљона што је за толики град био мизеран број. Гудеријан је у том моменту дао штабу групе армије А одрешене руке да у датом моменту самостално доноси одлуке, укључујући ту и њухову процену да ли Варшаву уопште треба бранити. Када је ова наредба дошла до Хитлера, он је у стању нервног слома покушао да спречи напуштање Варшаве тако што је радио-везом покушао да добије команду групе армија А, али му то није пошло за руком. Свака комуникација је била пресечена.
У ноћи 16/17. један непуни тенковски батаљон совјетске армије који је у свом саставу имао 20-ак тенкова, је уз подршку мотострељачке бригаде и нешто артиљерије успео да разбије немачке снаге које су бројале готово 10 хиљада људи, и уз минималне губитке заузме град Ченстахову. На овај начин Црвена армије је ступила на границу Немачке.
Сутрадан 17.јануара совјетске снаге су успеле да ослободе Варшаву, а у борбама је поред јединица 1-ог Белоруског фронта учествовала у 1-ва армија Војске Пољске (кмд. бригадни генерал Станислав Поплавски). Истог дана су немачки генерали Јозеф Харпе и Смило фон Лојтвиц смењени и удаљени са официрских дужности.
До 18.јануара главне снаге групе армија А су у потпуности биле разбијене, Одбрана противника је пробијена на фронту широком 500км. Совјестке јединице су успеле да продру 100-150км у дубину непријатељаског фронта. О енергичном наступању совјетских тенковских јединица најбоље сведочи податак да је током ових дејстава нападнуто неколико немачких војних аеродрома на којима су се још увек налазили тактички бомбардери познатији као Штуке. Тенкисти су том приликом успели да заробе око 60 нетакнутих авиона, који нису имали времена да напусте места базирања испред совјетских снага.
Сутрадан 19.јануара у енергичном гоњењу непријатеља оклопно-моторизоване јединице 1-ог Украјинског фронта су успеле да продру на тло Немачке (Горња Шлезија), док се лево крило фронта устремило на Краков који је ослобођен.
Немачка команда је отпочела пребацивање свих расположивих снага ка источним границама Немачке, ради њене одбране и заштите унутрашње територије земље од захукталог непријатеља. Међутим, сви покушаји да се стабилизује фронт нису успели. У периоду од 20-25 јануара трупе 1-ог Белоруског фронта су изманеврисале непријатељску одбрану и опколиле тешко утврђени град Познањ у коме се налазило 60 хиљада непријатељских војника. У наредној недељи совјетске трупе су форсирале реку Одру и образовале чврсте мостобране на њеној десној страни у рејону градова Шћинава, Вроцлав, Ополе и Костшин на Одри. Истовремено, јединице 4-ог Украјинског фронта су заузеле Јужну Пољску и северну Чехословачку. Битка за Вроцлав је трајала до 5.маја 1945.године (Берлин је капитулирао 2.маја)
Исход операције
Сама операција је у војној историји позната као једна од најефикаснијих када је у питању брзина њеног извођења.
"Руско напредовање приликом форисања Висле је изводило са невиђеном брзином, тако да је немогуће описати све шта се догодило између река Висле и Одре у првим месецима 1945.године. Европа није знала за ништа слично још од времена уништења Римске империје" - написао је немачки генерал Ф.В.фон Мелентин у књизи Panzerbattles 1939—1945 — London, 1956.
У овој операцији совјетске армије у потпуности је уништено 35 непријатељских дивизија , док је још 25 формација сличног ранга изгубило између 50-70% свог људства. У заробљеништво је пало око 150 хиљада непријатељских војника. Совјетска армија је изравнала свој фронт и подишла Берлину. Знатне немачке снаге су остале у обручу у гарнизонима Познањ и Вроцлав. Операција је на најбољи начин демонстрирала неспособност немачке армије да истворемено води борбу на два фронта, као и дефенитивно потврдила скору савезничку победу. Отпочела је обнова државности Пољске. На ослобођеним територијама се конституисала национална администрација.
23.фебруара 1945.године Ј.В. Стаљин је дао укупне резултате зимским операције на целокупном фронту у трајању од 40 дана. У том временском интервалу совјетске снаге су уништиле око 800 хиљада непријатељских војника, а њих 300 хиљада заробили. Уништено је 3000 борбених авиона и око 4500 тенкова.