Група Армија Север је успела да заузме Тихвин и пресече главну железничку линију ка Лењинграду те да се веома приближи Ладошком језеру. Са друге стране план да се сједине са финским трупама на северу и тако запечате судбину Лењинграда остављен је за 1942. Стога је одлучено да се достигнуте позиције морају одржати по сваку цену. Совјетско командовање је увидело опасност и припремило је план контранапада који је био кординисан са нападним операцијама под Москвом, Ростовом и десантом на Керч.
Задатак који је поставила совјетска команда био је да се нанесу удари на Кириши и Грузино. Главни удар требало је да изврши 4. Амија из рејона Тихвина на Будогош и Грузино. Црвена Армија требала је да реши главни задатак, да одсече немачки 39. моторизовани корпус у Тихвину. Након тока армија је требала да избије на реку Волхов и да се сједини у рејону Киришје са снагама 54-те армије, а у рејону Грузина са снагама 52-армије која би одсекла пут свим немачко-шпанским снагама источно од Волхова.
Први напад покренула је 52. армија у такозваној Мало-Вишерској нападној операцији. Са немачке стране удар на себе су прихватиле 126-та пешадијска дивизија и 250. шпанска пешадијска дивизија (Плава дивизија). Напад се међутим развијао врло споро. Први задатак Црвене армије био је заузеће Мале Вишере. Наступање се развијало на фронту ширине 48 км а пробој су форсирале четири дивизије. Место је заузето тек 16. новембра након што су јединице Црвене армије успеле да га обиђу са бокова што је принудило немачку 126. пешадијску дивизију на повлачење.
До 9. децембра напредовали су свега 20 км западно од Мале Вершигоре. У свом дневнику начелник штаба Вермахта Франц Халдер забележио је да притисак совјетске војске постаје све јачи. Но то је био споредни правац наступања. Главни правац је био на северу ка Тихвину.
Наступање 4. армије почело је 19. новембра. Немачка војска не само да се упорно бранила, него је прелазила у контранападе. У првих неколико дана, ниједна од нападних група Црвене Армије није испунила свој задатак. Једино је 65. пешадијска дивизија успела да дође до предграђа Тихвина из југо-источне групе где је заустављена. Успех је постигла и 44. пешадијска дивизија након вишеструких напада, успела је да заузме снажни утврђени рејон у селу Лазаревич. Но крајњи успех пресецање пруге, није достигла, а након неколико дана избачена је контранападом из села. Јединствени успех је био у томе што је пут повлачења немачке војске ка Волхову допао под артиљеријске ударе. Због непрекидног притиска на Тихвин немачка команда је пребацила из Прибалтика 61. пешадијску дивизију.
Црвена Армија обновила је наступање 5. децембра, овога пута пробијајући се доста брже. Северна група очистила је првог дана наступања целу десну обалу реке Тихнвинка, но реку је прешла тек 9. децембра. То је резултирало пресецањем пута Тихвин-Волхов. Наступање су наставиле и 60. тенковска и 27. Коњичка обједињене под командом генерала Павловича. Успела је да пресече пут из Тихвина на Будогошћ и наставила наступање у правцу Либној Горког. Источна оперативна група је 8. децембра пробила утврђени реон у предграђу и ушла на ободе Тихвина. Немачка команда је схватила да се група у Тихвину налази пред потпуним окружењем. Генерал-лајтнант Хенике је одлучио да изда наређење за повлачење упркос наређењима Хитлера. Да би испунио тај задатак наредио је немачкој војсци да изврши низ силних нападних операција ка југу да би проширио коридор за извлачење снага. У тој намери је и успео.
Стање на фронту средином новембра 1941.
Повлачећи се из Тихвина Немци су оставили у самом граду доста оружја и опреме. Заробљено је 42 артиљеријска оруђа, 46 минобацача, 190 митраљеза, 102 камиона, 27 тенкова, 10 оклопних аутомобила, 2700 пушака и 110 аутомата и огромне количине горива. Ипак највећи део војске организовано се повлачио ка реци Волхов. Следећег дана 9. децембра фелдмаршал фон Леб командант Групе армија север издао је наређење о «равнању фронта» што је значило да немачка војска и шпанска дивизија треба да се повуку на реку Волхов и ту утврде линију.
Од тога тренутка, задатак совјетских дивизија је био гоњење немачке војске која се повлачила ка реци Волхов. С обзиром да је терен био блатњави снег и да је Црвена Армија вршила потеру са малим бројем тенкова, није могла да изврши брзи маневар којим би у потпуности сустигла и уништила немачке трупе. Време је било препрека за обе ратујуће стране.
Тихвинска и Ростовска операција постале су прве крупније наступајуће операције совјетске војске. У току одбрамбене фазе операције био је сломљен уз тешке губитке немачки план да се сједине са финским трупама и тако заувек запечате судбину Лењинграда. У току наступајуће фазе та опасност је ликвидирана заувек и Немци су изгубили иницијативу на овом правцу. Успех операције довео је до успоставе железничке комуникације Тихвин-Волхов. Ипак сви циљеви операције нису постигнути. Упркос иницијативи и непрекидном наступању, Црвена Армија није успела да изврши окружење ниједне немачке крупније формације. Тешке губитке претрпело је 8 немачких дивизија од чега две тенковске и две моторизоване. И ако је Црвена Армија успела да обезбеди бројчану предност у пешадији, артиљерији, Немци су имали предност у тенковима и авијацији. Од 190 000 војника Црвене Армије колико је учествовало у операцији погинуло је и рањено 48 000, док су немачко-шпански губици били 41 000 погинулих и рањених од укупно 140 000 војника који су учествовали у одбрамбеним борбама у свим фазама операције. После неуспеха на северном оперативном правцу Адолф Хитлер је сменио фелдмаршала фон Леба. Битка за Лењинград ушла је у нову позициону фазу. Глад и опсадна епопеја су почели али је спречен пад Лењиграда.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
