Ово су најтајанственији артефакти из Русије (ФОТО)

Чандарска плоча

Огромна камена плоча, пронађена у селу Чандар на Јужном Уралу 1999. године, представља детаљну тродимензионалну карту уралског региона, која је могла бити начињена, како тврде стручњаци, само помоћу снимака из свемира. На карти су обележени канали и бране (који одговарају реалном рељефу овог краја). Такође се ту налазе натписи на непознатом језику.

„Најпре смо сматрали да је камен стар око 3000 година. Постепено смо време његовог настанка померали даље у прошлост, док нисмо идентификовали шкољке које су убачене у плочу за обележавање неких објеката”, објашњава професор Александар Чувиров, који је пронашао плочу. Шкољке су старе 50 милиона година. Метод радиоактивног угљеника није допринео одређивању старости и ово питање остаје отворено, али је у сваком случају предмет сувише стар да би се могло објаснити како је настао.

Плоча је пронађена случајно. Чувиров је проучавао градски архив града Уфе, где је у белешкама из 18. века нашао да се спомињу плоче (најпре 200 комада), покривене необичним знацима у близини села Чандар. То га је заинтересовало и он је потрагу наставио у локалним архивама: плоче се спомињу поново 1924. године. Шест плоча је тада доспело у „Списак споменика природе, културе и историје у Башкирској републици”. Чувиров је тада окупио експедицију и почео потрагу за њима на Уралу из хеликоптера. Он је мислио да плоче морају  бити огромне. Али није нашао ништа. Помогла му је случајност: код професора је дошао локални мештанин и рекао му да се у његовом дворишту, код прага куће налази необична плоча. Њене димензије су биле само 148 пута 106 центиметара.

Каснија анализа је показала да основу плоче чини изузетно чист минерал доломит, без примеса кварца (песка), што се у природи не среће. Плоча је пребачена у МГУ на даље проучавање, али више никаква нова открића нису се појавила.

Алке од нефрита на Бајкалском језеру

На лето 2017. године између Бајкалског језера и острва Ољхон археолози су пронашли остатке мушкарца и жене. Они су се држали за руке, а у очној дупљи мушкарца налазила се камена алка од белог нефрита. Још три алке покојник је имао на грудима, а на коленима скелета био је кожни џак са металним инструментима непознате намене. Поред женског скелета налазио је нож од нефрита дуг 13 центиметара.

Експертиза је показала да су ови људи живели у Бронзано доба, пре 4800-4300 година. Оно што до данас мучи научнике је питање за шта су служиле камене алке. Исте такве алке пронађене су и на територији Кине и Јапана (најстарије међу њима потичу од пре 8000 година). Првобитно је светска научна заједница сматрала да се ради о ритуалним предметима. Осим тога, постоји претпоставка према којој је управо због ових алки дошло до поделе међу расама: европеоиди су као симбол поштовања изабрали злато, а монголоиди обојено камење, пре свега нефрит. Још једну верзију су изнели сибирски научници: алке од нефрита су новац који је умео да прави само мали број мајстора из Источног Сибира. Постоји још једна загонетка: како је древним људима пошла за руком тако фина израда и коју технологију су користили. Научници још нису решили ова питања.

Истринске секире

 Још један необичан налаз пронађен је 2019. године. Тада су код Москве, у Истринском рејону, археолози ископали некрополу, чија је старост процењена на 4,5 хиљада година, што је време када је изграђена Кеопсова пирамида. У гробницама су били сахрањени представници фатјановске културе. Ти људи су били први који су на територији руске равнице узгајали стоку и бавили се земљорадњом. Према традицији, у мушке гробове су стављали камене ратне секире. Управо оне су привукле пажњу научника због свог необичног изгледа.

У поређењу са другим „примитивним” предметима из гробнице, као што су врхови стрела, ножеви и обичне секире, ратно оружје као да потиче из каснијег миленијума и као да није начињено ручно: углачане тестере личе на савремене, изливене од метала, и то у таквој мери да се на њима виде линије споја изливених делова.

Рјазански диск  

У Историјском музеју Москве налази се експонат који нема опис. Добио је назив „плоча за ношење на грудима” из Рјазања (200 километара од Москве), али то је све: није пронађено никакво прихватљиво објашњење за правилне концентричне кругове по читавој површини овог гвозденог диска. Једино што се зна је време када је диск настао, а то је четврти век нове ере.  

Диск се често пореди (због спољне сличности) са Антикитерским механизмом, пронађеним почетком 20. века код обале Грчке. Он је коришћен за одређивање положаја небеских тела  и предвиђање помрачења.