Плата дупло већа - живот дупло краћи: Зашто су совјетски топ калибра 45 мм звали „Збогом, отаџбино“?

Било је то главно противтенковско оружје Црвене армије у почетку нацистичке инвазије на СССР. Полуаутоматски 45-милиметарски модел обрасца 1937. године су звали најчешће „саракапјáтка“, односно четрдесетпетица.

Совјети су 1941. могли да супротставе нацистима око 16.000 оваквих топова који су били довољно добри да се сукобе са лаким тенковима Panzer I (Pzkpfw. I), Panzer II, средњим Panzer III (Pzkpfw. III) па чак и са ранијим моделима тенкова Panzer IV (Pzkpfw. IV).

Према совјетском војном уџбенику, 45-милиметарски топ треба да гађа непријатеља са 800 метара. Али рат је показао да је најбоља дистанца за уништавања немачког тенка ипак 500 метара.

Али пустити непријатеља тако близу било је веома опасно за артиљерце које је штитио оклоп дебљине само 4,5 мм.

To и јесте разлог зашто артиљерци нису желели да имају посла са четрдесетпетицом и зашто су топ звали „Збогом, отаџбино“!

Совјетска команда је чинила све да охрабри посаду, војници су награђивани за сваки уништени тенк. „Плата дупло већа – живот дупло краћи“, шалили су се црвеноармејци.

Али 1942. године лаке немачке тенкове Panzer I и II заменили су боље заштићени модели којима четрдесетпетица није могла ништа. Зато је и Црвена армија заменила свој топ јачим верзијама М-42 и ЗиС-2. Производња топа калибра 45 мм обрасца 1937. заустављена је 1943. Укупно је произведено око 37.000 примерака. Модернији топ истог калибра се производио од 1942. до 1945. и направљено је скоро 11.000 примерака.  

Оружје су повукли са фронта, али партизани нису од њега одустали. Топ је био одличан за њихове услове ратовања. Био је лак (само 550 кг), једноставан за маскирање и маневрисање и идеалан за напад из заседе.