„Озбиљне шале“ су често биле својеврсно оружје многих тирана, па и Јосифа Стаљина. Не можемо са сигурношћу тврдити да су све шале које се приписују Стаљину веродостојне, али оне у суштини дочаравају мрачни период репресија и тешког живота у Стаљиновој Русији, понекад много више од појединих књига посвећених овом добу.
Константин Константинович Рокосовски.
Министарство одбране РФЛав Мехлис¸ високи представник војног врха, једном је известио Стаљина да је маршал Совјетског Савеза Константин Рокосовски (1896-1968)* примећен са неком веома лепом женом на јавном месту, а та жена није била његова супруга. „Шта да радимо?“, питао је Мехлис, очигледно се надајући да ће добити неко наређење усмерено против Рокосовског. „Шта да радимо?“, лукаво одговори Стаљин. „Да завидимо другу Рокосовском“.
* Иста андегдота се прича о генералу Ивану Черњаховском (1907-1945).
Адмирал флоте Совјетског Савеза Иван Степанович Исаков (1894-1967). Репродукција фотографије.
Григориј Вајл/SputnikУ фебруару 1946. године Стаљин је телефонирао Ивану Исакову (1894-1967) адмиралу флоте Совјетског Савеза и заменику министра Ратне морнарице СССР-а, и саопштио му да је именован за начелника Генералштаба совјетске ратне морнарице.
– Друже Стаљине, дужан сам да вас известим да имам озбиљан недостатак. Изгубио сам ногу у рату, – одговори Исаков.
– Да ли је то једини недостатак који имате да пријавите?
– Да.
– Раније смо имали начелника Генералштаба који је био без главе*, и све је било у реду, извршавао је своје обавезе. Ви немате само ногу, то је ситница – закључи Стаљин.
* Стаљин је мислио или на адмирала Владимира Алафузова (1901-1966), осуђеног 1948. за шпијунажу на 10 година затвора и рехабилитованог 1953. године, два месеца након Стаљинове смрти, или на Степана Кучерова (1902-1973) који је 1946. смењен са дужности начелника Генералштаба ратне морнарице СССР-а и постављен за команданта Каспијске флоте.
Погон за склапање аутомобила М-20 („Победа“) у фабрици аутомобила „Молотов“, град Горки (данас Нижњи Новгород).
TASSТоком рада на пројекту новог совјетског аутомобила, првог серијског путничког возила после Другог светског рата, било је планирано да се модел зове „Родина“ („Отаџбина“). Када је то саопштено Стаљину он је одмах упитао: „Добро, а колико ће коштати* ’Отаџбина’“? После тога је ова идеја одбачена, а нови аутомобил је добио име „Победа“.
Документација, међутим, потврђује да је модел од самог почетка носио име „Победа“, тако да је цела прича вероватно измишљена.
*Суптилна илузија на издајника који продаје отаџбину.
Николај Бајбаков, заменик председника Савета министара СССР-а и председник Државног комитета за планирање.
Михаил Кулешов/SputnikЗа време Другог светског рата на фронту се осећала несташица нафте па је проналажење и индустријализацију нових нафтних налазишта Стаљин поверио Николају Бајбакову (1911-2008), министру нафтне индустрије СССР-а.
Бајбаков се успротивио тврдећи да са ондашњим ограниченим ресурсима потрага за новим налазиштима није могућа.
„Ако буде нафте, биће и Бајбакова. Ако нафте не буде, неће више бити ни Бајбакова“, одговорио је Стаљин.
Убрзо затим је пронађено и индустријализовано Ромашкинско налазиште у Татарстану (Русија), највеће налазиште нафте у басену Волге и Урала. Поред тога, откривена су велика налазишта у Башкортостану. Бајбаков је живео 97 година.
Стаљинова вила у Москви.
Global Look PressУ овој анегдоти варирају имена али је суштина увек иста. Стаљин је сазнао да је неки високи функционер направио луксузну вилу изван града, па га је позвао на разговор.
„Друже, позвао сам вас само да вам пренесем захвалност дома за незбринуту децу коме сте поклонили своју лепу вилу“. Шокирани функционер очигледно није имао примедби.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу