„Против слабих десни и крварења зуба, климавих зуба, лошег задаха, као и против других зубних невоља, измешајте прах од јелењег рога са вином, затим то утрљајте на лабав зуб и он ће престати да се клима.”
Такви су били рецепти против зубобоље које је, наводно саставила Јевпраксија (?-1131), унука Владимира Мономаха (1053-1125), кијевског кнеза. Ако је постојала жена по имену Јевпраксија (позната и као Зоја и Ирена), она је вероватно била прва руска лекарка. Њен надимак био је „Добродеја” ('која чини добро'). Након што се удала за Алексија Комнина, најстаријег сина Јована II Комнина, сувладара византијског цара, тамо у Византији написала је трактат под називом „Алима” (Креме). Тај рукопис се сматра за први трактат из медицине који је написала жена. Вишенаведени рецепт преузет је из њене књиге. Мада, морамо признати да историчари још нису сигурни да ли је ова особа уопште постојала. У годинама које су уследиле Руси нису имали праве зубаре и користили су овакве рецепте или препарате који су припремали врачеви и травари.
Прва званична државна дозвола за зубарску праксу у Русији издата је 1710. године Французу по имену Франсоа Дибрел. Није никакво изненађење што се ово догодило за време владавине Петра Великог. Цар је, наиме, и сам волео да вади зубе. Такође је разумљиво да Дибрел није био Рус. Први зубари у Русији били су странци. Током 18. века постепено су и неки Руси почели да се баве лечењем зуба, али није их било много: њих 24 1811. године, а 26 1844. Прва приватна зубарска школа отворена је 1881. Али, хајде да видимо како су Руси лечили зубе пре тога!
Руси су у Средњем веку имали неколико могућности када би их мучила зубобоља: да оду код страног лекара (највероватније Грка), локалног врача или у цркву.
Свети Антипа Пергамски био је хришћански светитељ који је спасавао од зубобоље. Он се поштује као заштитник зубара и Руси су му се молили кад су их мучили зуби. Чак и цареви Иван Грозни и Алексеј Михајлович богато су даривали цркву Светог Антипе, подигнуту у 16. веку у близини московског Кремља.
Страни лекари били су доступни само царевима и бољарима (јер само они су могли да их плате). Па се обичан свет обраћао цркви или врачевима. Најпопуларнији начин лечења биле су чини. Ово су неке од њих:
„Онако како јагода вене и суши се, нека се зуб Божјег слуге осуши и постане неосетљив” или „Сиђи, Месече, и однеси моју зубобољу, односи је далеко до облака” и слично.
Наравно, користили су се и напици и лекови кућне израде, при чему се најчешће употребљавао храст. Врачеви су сељацима саветовали да против зубобоље жваћу храстову кору или пију тинктуру од ње. То је заправо било доста корисно, јер храстова кора садржи танин који има антисептичка својства.
Стари медицински текстови такође су садржали различите рецепте за лечење зубобље и разних болести зуба. Мед и рен су коришћени против стоматитиса (упале усана), алуми (сулфатне соли) и шалитра употребљавали су се као антисептици. Али то још увек није била професионална зубарска помоћ какву су могли да добију само цареви и велики кнежеви.
Након што се византијска принцеза Зоја Палеолог (у Русији прозвана Софија) удала за Ивана Грозног, великог кнеза целе Русије, московски двор се уздигао у свим сферама, па и у медицини. Немачки доктор по имену Антон живео је на двору Ивана Грозног 80-их година 15. века, а јеврејски доктор по имену Леон из Венеције био је познат у Москви 90-их година. До 16. века страни лекари (најчешће Енглези) обично су се могли срести на московском двору. Приликом анализе остатака Софије Палеолог антрополози су запазили да је 1503. године, када је Софија умрла са око 50-60 година, њој фалило само шест зуба и имала је један каријес. Невероватно!
Рецепти против зубобоље налазе се и у „Домостроју”, зборнику правила и савета из 16. века за све области живота. Ту се саветује кисели купус против слабих десни (ефикасно средство!), тинктура од целера за чишћење уста (корисна ствар!), а наводе се и други доста разумни рецепти. Верује се да је „Домострој” написао Силвестер, духовни учитељ Ивана Грозног. Сам Иван је имао врло здраве зубе, што се може јасно видети на фотографији његових остатака. Кад му је било 53 године, здравље му је озбиљно нарушено тровањем живом (највероватније су му непријатељи дуже време тајно давали живу, што је изазвало и његову смрт), али зуби су му остали нетакнути. Треба осим тога споменути да је жива у 16. и 17. веку у Москви масовно коришћена за избељивање зуба, што је имало погубне последице.
„Зуби бели као шећер” спомињу се у описима руских лепотица у 17. веку, које су забележили странци. Али за такве зубе племкиње су морале да плате високу цену. Зуби су се избељивали живом. То се обично чинило када је жена тражила мужа како би га занела изванредном лепотом. Али зуби који су избељени помоћу живе полаку су губили сјај и постајали ружни и сиви.
Како би сакриле ружноћу зуба, жене су их бојиле помоћу чађи. Зато, ако бисте видели лепотицу блиставих белих зуба, она је вероватно била тек венчана или у потрази за мужем, док су удате жене имале црне зубе.
Ова „мода” није дуго трајала, јер су брзо постале очигледне њене негативне последице по здравље. Међутим, у руској унутрашњости жене трговаца су бојиле зубе у црно и током 18. века. Професионалних зубара у руској провинцији готово да и није било све до краја 19. века.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
