Разорна „Анушка“: Како је СССР први на свету тестирао систем ПРО

Овом тријумфу совјетских инжењера претходило је преко седам година напорног рада на решавању научних, конструкторских и производних задатака који су у том тренутку били веома тешки.

О потреби стварања „средстава борбе против балистичких ракета у вези са опасношћу која се надвила“ први су се отворено изјаснили совјетски генерали у августу 1953. године у писму президијуму Централног комитета КПСС-а. Након неколико месеци размишљања Савет министара СССР-а је издао указ „О могућности стварања средстава ПРО“, а деловање у том правцу поверено је водећим конструкторским бироима.

Експериментални противракетни систем је две године касније добио ознаку „Систем А“. За главног конструктора је постављен Григориј Кисуњко. Размере покренутих послова су биле упечатљиве чак и по садашњим мерилима. На обали језера Балхаш у Казахстану направљен је нови полигон, а његов административни центар је био нови град Приозерск, који је у ту сврху и основан. Ту су се стекли сви инжењери који су радили на овом пројекту. У Приозерску је осмишљен и проверен модел заштите Москве, која је изабрана као први објекат за одбрану од ракетног напада.

Све компоненте „Система А“ су створене практично „од нуле“, а то су, ни мање ни више, командно-рачунарски центар и централна рачунарска станица, три радио-локатора са каналима за откривање и праћење балистичких циљева, за њихово пресретање и за праћење антибалистичких ракета, радар за одређивање линије од старта до циља са станицом за прослеђивање команди и стартни положај са лансерима.

Процес пресретања циља је предвиђао мимималне интервенције персонала који опслужује цео систем. У циљу аутоматизације процеса направљен је уређај М-40, један од најефикаснијих рачунара тога доба.

Радио-локатори су размештени по принципу „три дистанце“, што је омогућило високу прецизност одређивања координата циља. Радарска станица за одређивање линије од старта до циља аутоматски је препознавала антибалистичку ракету после њеног лансирања и пратила је на целој путањи лета.

У читавом овом систему посебно место заузима антибалистичка ракета В-1000. Творци су јој дали нежно име „Анушка“, али је то заправо било врло разорно оружје. Ракета је имала навођени други степен са ракетним мотором на течно гориво, а први погонски степен на тврдо гориво био је најмоћнији на свету. Летела је брзином од 1.000 метара у секунди и могла је да пресреће циљеве на висини од 25 километара.

Најспецифичнији је био бојеви део „Анушке“. Састојао се од 15.000 „микробомби“, тј. куглица са језгром од чврсте легуре у комбинацији са експлозивом. Пројектил је имао невероватну снагу. Такву конструкцију бојевог дела предложио је Константин Козорезов када је после првих тестирања постало јасно да првобитно пуњење антибалистичке ракете није довољно ефикасно.

Тестирање извршено 4. марта 1961. године недвосмислено је потврдило да је схема ракете В-1000 била добро осмишљена. Тада је „Систем А“ пресрео балистичку ракету Р-12. „Анушка“ је лансирана, а када је добила команду да експлодира раскомадала је циљ који је летео брзином од преко три километра у секунди. Према радиотелеметријским подацима, мета је уништена шест секунди након сусрета са облаком „микробомби“.

Током наредних неколико месеци совјетски инжењери су извели још тридесетак лансирања експерименталног система ПРО. Сва лансирања су била успешна.

Никита Хрушчов је у лето 1961. године на седници УН изјавио да је СССР направио оружје које погађа „муву у око“.

Појава јединствених одбрамбених средстава приморала је САД да траже могућности за склапање Споразума о ограничавању стратешког офанзивног наоружања (СТАРТ-3) и ограничавање противракетне одбране. Узгред, амерички стручњаци су успели да репродукују начин рада „Система А“ тек у лето 1984, тј. након непуних 20 година.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!