Kако су и када у Русију стигли црнци?

У Русији није било робова црнаца, нити је било других робова. Систем познат као кметсво служио је да виша класа задовољи потребе за радом, сељаци су за разлику од робова имали имања и били поданици закона. Први људи црне боје коже у Русији третаирани су другачије, на њих је гледано као на куриозитет, непознаницу и егзотику из далеких земаља. 

На слици Василија Сурикова „Јутро погубљења стрелаца“ иза младог цара Петра налазе се кочије са црвеним сомотним тапацирунгом, у којима се види женско лице, очигледно нека од дама са двора која је дошла да заједно са Петром присуствује погубљењу. На кочијама, на месту предвиђеном за лакеје, виде се двојица тамнопутих слугу са плавим перјем на турбанима.

Василиј Суриков, „Јутро погубљења стрелаца“

Tretyakov Gallery

Да ли би један од њих могао бити и Аврам Ханибал, познат као чукун деда великог руског песника Пушкина? Тешко. Свеједно да ли је Петар Ханибала довео из Европе 1698. године или га је добио на поклон 1705. године, он у свити принцеза никада није био. Значи ли то да су се црнци као слуге у Русији крајем седамнаестог века постали уобичајена појава. Да, баш тако, имена, првих тамнопутих слугу цара Петра из ране младости, док је још живео у Москви спомиње историчар Иван Забелин. Звали су се Томос, Сек и Аврам. Нажалост, о њима ништа више од тога не знамо.

Петар и Ханибал

Victoria and Albert Museum

Био је црн као ноћ

У пратњи европских краљева црнци су се појавили у време Крсташких ратова. У том својству били су присутни и у Русији. Постоје сведочанства да су Маври живели у конацима монахиње Марте, мајке првог Романова, Михаила Фјодоровича. У женском делу дворца црнци су делили судбину патуљака, јуродива, лутајућих ходочасника, забављајући жене које су проводиле живот досађујући се затворене у великим кућама и које су им се дивиле.

Ради разоноде Маваре су користили и сами цареви. Историчар Иван Забелин сведочи да су на двору Михаила Фјодоровича живели Мавари Мурат и Давид Салтанов које је цар великодушно раскошно одевао. Међу слугама цара Михаила били су Мавари који су у Русији дошли као јахачи слонова (слонове су Русима волели да шаљу на поклон оријентални владари). Остало је забележено да је 1625. и 1626. године Маварин Тчан Иваимов „забављао“ цара, показујући му шта све уме његов слон.

Једна црнкиња живела је код Михаилове супруге, царице Јевдокије, а Алексеј Михајлович имао је Мавара по имену Саваељ кога је послао да се описмени и образује, а он је научио да чита, пише и пева свете текстове на рсуком језику за само годину дана. Треба рећи да је тадашњи руски језик био знатно тежи од савременог. Међутим, школовање Мавара на двору у 17. веку било је више забава. Зато је син Алексеја Михаиловича, Петар Велики, пружио Арапима, као и људима других националности могућност да праве каријере и напредују у Русији.

Иван Ханибал, син Аврама Ханибала

Palais de Pavlovsk

Ако је Аврам Ханибал у нечему као особа црне боје коже био први у Русији, онда је то његова професионална каријера. У почетку, до 1714. године, он се помиње заједно са дворским лудама, да би цар Петар убрзо увидео способности овог младића и почео да му поверава различите задатке, а онда га послао и у Француску на школовање у области инжењерства, да би после тога он Русима предавао математику, а у време Јелисавете Петровне био први инжењер у Русији.

Ханибал је био, без сумње, изузетна особа, поставши пред крај живота генерал и отац велике војске, а упамћен је и као први човек који је на свом имању у Русији гајио кромпир.

Мавари на Царском двору

Средином осамнаестог века особље црне боје коже на руском двору било је бројно. За време Јекатерине Прве шесторица Мавара пратила су је до и од кочије, а под Аном Јовановном било их четворица, док су се за владавине Јелисавете Петровне појавили црнци курири, ложачи, музичари.

Ана Јовановна са Мавром

Државни Руски музej

Заједно са Јелисаветом Мавари су ишли у лов који је спадао у омиљену забаву.
За владавине Јекатерине Друге када је број Мавара на двору достигао двадеест, уведена је дворска титула Мавар Царског двора. У почетку су их звали Арапима иако међу њима није било етничких Арапа, а бирани су људи што вишег раста и што тамније боје коже. Ступајући на дужност морали су да прихвате хришћанство, а дозвољено им је било да буду православци или католици.

Георг Кристоф Грот. Јелисаветa са Маваром.

Третјаковска галерија

Мавари су и путовали са владаром, а задатак им је био да на имањима отварају врата монарху током церемонија. Њихова униформа била је најраскошнија на царском двору. По писању професора Игора Зимина крајем деветнаестог века, за владавине Александра Трећег, свечана униформа Мавара била је најскупља на двору што је државну касу коштало 543 рубље.
Приближно је коштала још само униформа особе која је била задужена за све слуге (408 рубаља), као и козака телохранитеља његовог величанства (418 рубаља). Цена обичне мушке униформе била је у то време између десет и петнаест рубаља. А плата Мавара Царског двора износила је између 600 (млађи) и 800 (старији) рубаља годишње.

Државни Ермитаж

Старији и млађи означавали су само позицију коју је неко заузимао. Црначка деца, мали Арапи, у деветнаестом веку нису више задржавани на двору, већ су уместо њих у службу узимани само одрасли људи. По доласку у Санкт Петербург у октобру 1809. године америчког амбасадора Џона Квинсија Адамса на царском двору појавили су се први амерички црнци. Међу њима био је и Нерон Принс, један од оснивача Афричке масонске ложе у Америци. С њим је из Сједињених Држава дошла и његова жена Ненси Принс. Породица црнца који је радио као Мавар Царског двора живела је добро, имали су и слуге.

Г.Н. Мариа са супругом и децом. 1890

Архивска фотографија

Ненси је оставила краће сведочанство о свом боравку у Русији. Исприповедала је о многим празницима и дворским свечаностима, доживела поплаву у Петербургу 1824. године и својим очима видела декабристички устанак. Русе је запањила тиме што је на забавама одбијала да игра, сматрајући то грехом за једну хришћанку и оставши притом глува на наговарања и неумољива у својим уверењима. У Америку се вратила 1833. године, није више могла да подноси хладну климу у северној руској престоници. Њен муж који је на двору руских императора служио скоро 20 година вратио се три године касније.

Константин Ухтомскиj. Зимски дворац

Ермитаж

Наргиле његовог величанства

Мавари у дворској служби у Зимском дворцу обично су били на дужности у Арапској дворани. Они нису имали много обавеза, с обзиром да су церемоније на којима је требало да отварају врата биле ретке. Понекад су имали задужење да дворске госте прате до императорских одаја.
За време Александра Другог списку сталних задужења Мавара придодато је још једно, припрема наргила за цара. Александар је имао проблема са варењем, у чијем решавању му је пушење помагало. Император је поред тога једноставно уживао у пушењу, а Маваре је изузетно ценио због великог умећа у припреми дувана.

М. Зичи. Хол у императорскоj палати у Царском селу, 1865.

Ермитаж

Они су имали још једну обавезу, да постављају поклоне испод божићне јелке у Зимском дворцу. Тада су били у улози библијских краљева, мудраца, који доносе дарове.

Почетком двадесетог века скресана су издвајања за Маваре па су у служби остала само четворица. Потомци Мавара са Царског двора који су се често женили Рускињама и данас живе у Санкт Петербургу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!