55 „Спартанаца“: Како је чета „црне смрти“ уништила батаљон Немаца

архива
Десант Ољшанског је ушао у анале херојства. Када је борба дошла „до ашова и ножа“ на блиском одстојању војник Дермановски се бацио на немачког официра, ухватио га у загрљај и почео да га коље зубима.

Одеска операција коју је спроводио Трећи Украјински фронт и Црноморска флота почела је 26. марта 1944. Ради овладавања стратешки важним градом Николајевом командант 28. армије генерал-лајтнант Алексеј Гречкин наредио је да се изврши десант са морнаричком пешадијом у позадини главног театра борбених дејстава са циљем успоставе мостобрана и одвраћања пажње немачке војске. За овај задатак одабрано је људство 384. посебног батаљона морске пешадије. Десант од 68 људи водио је старији поручник Константин Фјодорович Ољшански.

Константин Ољшански

Десант је изведен ноћу у старим рибарским чамцим у које се  укрцао одред понтонираца и минера. Због неповољног ветра читава операција десанта трајала је неколико часова. Морнарички пешадинци били су добро снабдевени, нарочито са много аутоматског оружја а сваки војник је носио по 2000 метака и десет бомби, што ће се показати пресудно за операцију.

Први су се у трговачкој луци Николајев искрацали минери да би рашчистили пут морнаричкој пешадији. У 4 часа  и 15 минута 26. марта 1944. искрцавање је почело. Брзим нападом заузели су кружну одбрану око кранова и лифта на обали. Везисти су предали радиограм о успеху у првом делу операције. У току самог заузимања одбране десант је претрпео прву жртву: од мине је погинуо старешина Василији Бачурин.

Немци су тек ујутру када се разданило схватили да су лифтови заузети. Међутим у првом тренутку мислили су да се ради о партизанима те су за уништење десанта употребили мале снаге, неколико чета. На њихово изненађење сачекала их је ураганска ватра. После претрпљених губитака Немци су се реорганизовали и спремали за нови напад. Овога пута привукли два батаљона са минобацачима и два тенка. Цео 26. март протекао је у наизменичним нападима при којима су коришћене димне завесе и бацачи пламена. Но морнарички пешадинци држали су положаје и поред знатне проређености. Увече 26. марта старији поручник Ољшански је послао радиограм „Непријатељ напада. Стање је веома тешко. Молим вас гађајте артиљеријом по мени. БрзоОљшански“.

Целог следећег дана напади су настављани у таласима. Немци су концентрисали снаге веће од три батаљона. У односу на претходни, број бранилаца је сведен на свега 15. Оба везиста су погинула, тако да је немогуће било предати радиограм. Ољшански је наставио да командује одредом. Искусном извиђачу Јурију Лицину било је наређено да се пробије кроз немачке положаје преко реке и достави поруку у којој се тражи подршка из ваздуха. Јуриј је успео да изврши задатак и поред тога што је нагазио на мину приликом преласка линије раграничења.

Оно што се дешавало ушло је у анале херојства. Када је борба дошла „до ашова и ножа“ на блиском одстојању војник Дермановски се бацио на немачког официра, ухватио га у загрљај и почео да га коље зубима. Тако је и погинуо. Немци су наставили напад уз помоћ два тенка након што су браниоци остали без противтенковских пушака. Војник Валентин Ходорјев са два свежња граната успео је да уништи један немачки тенк погинувши при том подвигу.

Недуго затим погинуо је и Ољшански након чега је команду преузео Кирил Бочкович. Ујутру 28. марта преостали браниоци добили су подршку авиона Ил-2 и том приликом одбили су последњи осамнаести напад Немаца. Порука коју је послао Јурији Лицин била је спасоносна за преостале браниоце.

У току ноћи 28. марта  61. гардијска и 243. пешадијска дивизија форсирале су реку Ингул и са севера се пробили у град Николајев. Са истока у град су ушли делови 5. ударне армије. У том тренутку међу живима остало је свега 11 „Спартанаца“ , сви су били рањени док је њих 5 било готово на самрти. О овом ванредном подвигу командир батаљона мајор Катанов одмах је известио: „одред старијег поручника Ољшанског за два дана успео је да одбије 18 непријатељских напада, убивши и ранивши више од 700 хитлероваца, уништивши при том неколико тенкова и оруђа противника, посејао је панику у позадини непријатеља и спречио уништење луке и лифта“.

Немци су до краја били уверени да воде борбу са крупним снагама десанта. Заробљени поручник Рудолф Шварц је рекао „команда Николајевског гарнизона била је веома забринута, што је за тако кратак рок изгубила снаге скоро целог батаљона. Није нам било јасно како су тако крупне руске снаге дошле до луке“.

Ослобођење града Николајева у Москви је 28. марта обележено паљбом из 224 оруђа.  Сви морнарички пешадинци њих 55 добили су ордене хероја Совјетског Савеза, нажалост већина посмртно.

 

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“