„Огромно небо“: Како су совјетски пилоти 1966. године спасли житеље Берлина

Тога дана су совјетски пилоти имали мање-више рутински задатак – да са аеродрома Финов у Источној Немачкој, где је био базиран 668. бомбардерски авионски пук, пребаце најновије авионе Јак-28П даље на запад, на базу 35. ловачког авионског пука у Цербсту. Циљ је био да се Западна група армија појача најновијим надзвучним летелицама које дејствују на малим висинама, имају велику силу потиска (такав авион је могао скоро вертикално да полети на краткој писти) и најновију радиоелектронску опрему.

Са друге стране, нови модел је имао и доста недовршених конструкторских решења, очигледно услед журбе у условима Хладног рата, што је изазивало разне кварове.

Ralf Roletschek / Roletschek.at/Wikimedia Commons

Авиони Јак-28П су били на ремонту пре пребацивања у Цербст. Изгледало је да су сви недостаци отклоњени, тако да је одред полетео са писте и винуо се у облаке. Капустин је био пилот водећег авиона. Он је после извесног времена саопштио капетану Подберјоскину, који је летео у другом авиону, да се враћа, и наредио му да настави лет у задатом курсу.

Испоставило се да су на Капустиновом „Јаку“ истовремено отказала оба мотора. То је готово невероватно, с обзиром да мотори раде независно један од другога. Пресретач се нагло накренуо у десну страну и почео да губи висину. Колико је цела ситуација трагична пилоти су схватили када се авион спустио кроз доњи слој облака и када су испод себе угледали Берлин! Резервоари су били пуни, што је значило да ће пад изазвати снажну експлозију и однети много људских живота уколико се то догоди у стамбеном насељу. Због тога се нису катапултирали.

Из касније дешифрованог разговора између Бориса Капустина и Јурија Јанова сазнало се да је капетан неколико пута наредио натпоручнику да се сам катапултира, али је овај одбио да изврши наређење јер би се у том случају пореметио баланс у аеродинамици авиона и више не би било могуће усмеравати га у жељеном правцу.

Пилоти су покушавали да покрену моторе, али без успеха. Уједно су тражили одговарајуће место за принудно слетање. Најпре су помислили да би то могао бити један шумарак (и тада су још имали шансе да се катапултирају), али кад су се приближили видели су да је ту гробље, где је тога дана било доста људи јер су се Немци припремали за Васкрс. Тада су изабрали језеро Штесензе. На њему је била брана са саобраћајницом, па је Капустин повукао ручицу ка себи да избегне аутомобиле. Успео је у томе, али је зато изгубио контролу и више није могао управљати летом. Авион се срушио у воду.

То се догодило у британском сектору Западног Берлина. Војници су одмах стигли на лице места и приступили извлачењу авиона. Новитет совјетске авионске индустрије, тада још увек под печатом државне тајне, сам им је пао у руке. Британци су детаљно проучили све фрагменте, а посебно радар „Орел-Д“. Због тога су под различитим изговорима одуговлачили са уручивањем СССР-у посмртних остатака погинулих пилота. Учинили су то тек 8. априла.

Ralf Roletschek / Roletschek.at/Wikimedia Commons

Месец дана касније хероји су посмртно награђени ордењем Црвене звезде, а у народном сећању су овековечени захваљујући песми „Огромно небо“ која се убрзо затим појавила и годинама била невероватно популарна у Совјетском Савезу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!