Како се у Русији мењало одело за биолошку заштиту од 17. века до данас (ФОТО)

Одела која људе штите од штетног деловања околине нису нов изум. Још у време првих епидемија куге било је јасно да је боље држати се на одстојању од заражених, а ако то није било могуће због професије, рецимо, лекара, да онда треба минимализовати физички контакт. То је утврђено, наравно, експрименталним путем, тако да се препознатљива опрема лекара који су лечили кугу (дуги кожни мантили, рукавице, маске са дугим „кљуном”) појавила тек у 17. веку.

Одела за заштиту од куге

Почетком 20. века у многим земљама, укључујући Русију, харале су смртоносне епидемије: туберкулоза, тифус, велике богиње, куга. До тада је већ утврђено да се многи вируси преносе ваздушно-капљичним путем или преко слузокоже. Зато је сваки човек који је радио у зараженим подручјима морао да носи специјалну одећу. За време последње велике епидемије куге у Манџурији (1910-1911), како се не би дозволило да се болест прошири у Европу, у Руској Империји су уведени санитарни кордони на Кинеско-источној железници. Био је забрањен улазак у земљу из Манџурије, а становници Кине су могли да седну у воз тек после петодневног посматрања.

Сви медицински радници и дезинфекционе бригаде морали су да носе специјална одела са капуљачама, маскама и рукавицама.

После сваке смене сви горњи делови одеће на улици су се преливали раствором живиног хлорида или карбоксилне киселине, а затим прали у посебној перионици. Обућа се дезинфиковала помоћу распршивача за течност. Историчари пишу да су се дешавали појединачни случајеви избегавања дезинфекције који су престали након што су се неки санитарни радници заразили и умрли.

До данас се оваква опрема назива одело за заштиту од куге, мада га лекари и научници носе и приликом рада са изазивачима других болести: великих богиња, птичјег грипа, корона вирусом. 

Ова одела се састоје од комбинезона, капуљаче, заштитних наочара, маске, гумених рукавица и чизама.

Према руском законодавству, оваква заштитна одела треба да се налазе не само у болницама и домовима здравља, него и у возилима хитне помоћи противинфективних бригада. У хитној помоћи лекари најчешће користе једнократна одела. Такође у једнократним оделима се дочекују путници који су стигли из иностранства са сумњом да су заражени корона вирусом. Она су знатно јефтинија, али су такође начињена од једноставнијих материјала. На пример, уместо чизама носи се само заштитна навлака за ципеле, а уместо заштитног мантила комбинезон и навлака за руке или кецеља. Разликују се и материјали: једнократна одела су направљена од синтетичких материјала као што је полиестер, а вишекратна од густог памука или вискозе са водоотпорним слојем. Према санитарним нормама, после смене једнократно одело треба потопити у дезинфекциони раствор и уништити, док се вишекратно после дезинфекције може поново користити. У сваком случају, таква одећа има минимални број шавова како би се искључила могућност да кроз њих продру вируси.

Одела за биолошку и хемијску заштиту

Војници који раде у подручјима заразе не носе, међутим, оваква одела, већ праве скафандере.

Они су такође направљени почетком 20. века, али разлог није била бактериолошка опасност, него хемијска: примена гаса иперита у Првом светском рату. Крајем 1916. године у Русији су постојале посебне хемијске чете, а већ после Октобарске револуције, 1918. године, основане су хемијске снаге (данас се називају Снаге радијационе, хемијске и биолошке заштите). Пре почетка Другог светског рата СССР је имао одела од специјалне гумиране тканине, која су штитила од испарања иперита.

60-их година совјетска војска је добила опште заштитно одело намењено за рад не само у условима хемијске, него и биолошке опасности.

Овај комплет осим комбинезона, капуљаче, рукавица и маске обухвата и чизме-навлаке и уређај за филтрирање ваздуха са резервним филтерима.