Краљевина Југославија није спасила СССР од пораза 1941. Зашто је мит још увек јачи од чињеница?

Војни пуч 27. марта 1941.

Војни пуч 27. марта 1941.

Јавно власништво
Један од главних митова у послератној Југославији који живи до данас је да су пуч 27. марта и немачки напад на Југославију који је дошао након тога одгодили инвазију на Совјетски Савез. Према овоме миту, управо тих месец дана одиграло је кључну улогу да Немце у близини Москве ухвати зима, што је омело извршење њихове операције. Зашто је мит и данас јачи од чињеница?

Теме о Другом светском рату вероватно неће бити затворене док је год људи на планети. Нарочито предмети дебата међу историчарима али и чаршијским круговима остају „спорни“ моменти где је историјски ток могао добити сасвим други  правац. Једно од таквих места је битка за Москву, где се решавала судбина Совјетског Савеза. Све упорнији отпор Црвене армије, истрошеност немачких офанзивних ресура, издужене линије комуникације, мраз, резерве Црвене армије са истока - фактори пораза Немаца у овој одсудној бици су бројни. Ипак поражена страна, пре свега немачки генерали, често су покушавали своје поразе да оправдају са кашњењем рокова или да један од поменутих фактора преувеличају како би оправдали сопствени пораз и губитак у рату. С тим у вези историчари, политичари и државници са Балкана (из Југославије и Грчке) деценијама су кљукали народе својих држава митом да су баш отпор и догађаји који су били везани са њиховим државама неколико месеци пре немачког напада на СССР, одиграли пресудну улогу и да је историја човечанства због њих пошла другим током.

Крајем октобра 1940. ескадриле авиона Велике Британије биле су размештене на грчким острвима Крит и Лемнос као помоћ Грчкој. Као подршку за одбијање италијанске агресије, грчка влада је тражила да се на њеној територији размести не мање од 9 британских дивизија. Страхујући за румунска нафтна поља која су за немачку војну машинерију била пресудна, али и желећи да помогне свом савезнику Италији, 4. новембра Адолф Хитлер је издао наредбу за припрему операције са циљем окупације Грчке. Операција је требала да се изведе са територије Бугарске. Тринаестог децембра 1940. године потписана је директива о извођењу операције „Марита“(лат. супруга). Припреме за извођење овог плана требало је да буду готове до марта месеца 1941. до када је требало да се заврши питање Југославије. Планирано је да у нападу на Грчку учествују 24 немачке дивизије.

Следећа директива која је издата 18. децембра 1940. године била је везана за операцију „Барбароса“. Према овој директиви, груписање и припрема немачких снага требала је да се изврши на границама са Совјетским Савезом до 15. маја 1941. док је о датуму напада одлучивао сам фирер.

Због тога што се рат Италије и Грчке отегао, јер су Италијани преценили своје снаге, влада Грчке је све више тражила помоћ од Велике Британије како би учврстила своје позиције. Помоћ од Британије осим авијације стигла је у виду аустралијске и новозеландске пешадијске дивизије а такође и тенковске бригаде у виду експедиционог корпуса које су биле размештене до краја марта. За то време, немачке оружане снаге су преко територије Румуније, од почетка марта 1941. почеле да размештају своје снаге на територију Бугарске одакле је требао да иде главни правац напада. Тако да је немачки напад на Грчку ради обезбеђења јужног крила од могућих британских напада и ради помоћи Мусолинију одређен још крајем 1940. Догађаји у Југославији јавили су се као успутна станица.

У међувремену у Југославији се ситуација развијала према већ добро познатом сценарију. Два дана након потписивања приступању Тројном пакту 25. марта долази до познатих мартовских демонстрација и пуча који су збацили кнеза Павла са власти. И ако је пуч подржан делимично са стране од Велике Британије, док улога СССР није до краја разјашена, пресудну улогу имале су унутрашње снаге. Треба рећи да су те снаге постојале и у време формулисања политике кнеза Павла и Стојадиновића у време слабљења Мале Антанте, као и да су тада одржаване масовне демонстрације за подршку колективном систему безбедности. Ове снаге међутим нису успеле у својим плановима. Проблем са пучем је био што је до новог стратешког спољнополитичког заокрета дошло у потпуно неповољним стратегијским околностима. Нове власти у Југославији тражиле су помоћ на свим странама укључујући и у Совјетском Савезу. Хитлер је био бесан због нових промена у Југославији и желео је да је казни.

Рено Р-35 у Београду 27. марта

Априлски рат у Југославији као што је познато завршен је за 12 дана. Достојан отпор пружило је само ваздухопловство КЈ које је чинило елитни род војске. Ипак у односу на укупне ресурсе, немачки губици на сваком пољу су били занемарљиви. Делови 14. панцер дивизије су пребачени са совјетско немачке границе. Док је већ груписани део немачких снага био сасвим довољан за извршење задатака. Југословени нису једини који су претендовали на мит о „спасоносном немачком одлагању напада на СССР“.

Ситуација са Грчком ишла је нешто теже. Копнени део Грчке пао је до 30. априла. Пуч у Југославији деловао је позитивно на немачке планове, јер је део немачких снага продро у северну Грчку из правца Македоније тако заобилазећи линију „Метаксас“. То што се већи део грчких трупа налазио на фронту према Италијанима у Албанији такође је одиграло улогу да се немачке операција заврше брже. Међутим у нападу на Грчку немачки губици су били занемарљиви, свега око 1400 погинулих и несталих и нешто преко 4000 рањених. Најкрвави део немачке кампање у Грчкој представљао је напад на Крит који је завршен 1. јуна победом Немачке. Ако посматрамо ову операцију засебно од освајања копненог дела Грчке, она представља једино место где су Немци претрпели озбиљне губитке у људству и ваздухопловству у операцијама у Југославији и Грчкој и то пре свега што је рат вођен највећим делом против трупа Велике Британије. Шта се у међувремену дешавало на северу?

Већ почетком маја 1941. делови 2-ге немачке армије и 1-е тенковске групе били су повучени из Југославије и узели су учешће у нападу на Совјетски Савез од самог почетка рата. Свега неколико пашадијских дивизија је остало на територији Југославије ради чувања позадине. Немачка војска извршила је планирано груписање снага до 15. маја. Операција је морала да буде одгођења због пролећне распутњице која се продужила до почетка јуна, када је земља постала погодна за покрете моторизованих јединица.

Операције у Југославији и Грчкој нису пресудно утицале ни на рокове почетка операције Барбароса нити на људске и материјалне губитке Вермахта који би могли да одложе немачки напад на СССР. Немачка команда је већ половином јула 1941. схватила да су постављени циљеви операције Барбароса (линија Астрахањ-Архангељск) потпуно нереални с тога је редуковала циљеве операције морајући у новонасталим околностима да мења приоритете и правце напада. Прави разлог пропасти операције Барбароса и поред крупних успеха немачке војске (и њених савезника) леже у чињеници да је немачка команда на челу са Хитлером потценила укупне ресурсе Совјетског Савеза, спремност и дух народа да воде рат. Већ на крају 1941. након пораза под Москвом, Тихвином и Ростовом, Немцима је постало јасно да овај рат неће бити муњевит.

Мит који и даље живи у Србији и Грчкој, настао је након  Другог светског рата да би се подигао значај и улога балканских држава у исходу крупних историјских догађаја. Ако би смо говорили о доприносу победе над Немачком у Југославији и Грчкој, онда би се то свакако више односило на масовне партизанске покрете који су били присутни у овим државама изван граница СССР.   

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“