Кад је дворац био препун ваши, бува, мишева и пљуваоница: Од чега су боловали руски цареви?

Руски цареви су се разбољевали из истих разлога као и њихови поданици: због недостатка хигијене и непознавања болести. 

Трбушни тифус

Запањујуће је, али трбушни или пегави тифус у царској Русији је погађао све слојеве друштва: од сиромаха до царева. Цревна инфекција коју изазива бактерија из рода Salmonella била је честа гошћа у царским резиденцијама. И то само због слабих санитарних мера. На пример, вода за кување у дворцу се узимала директно из Неве све до 1868. године! Осим тога, у Зимском дворцу је живео и мотао се свуда велики број слуга, лакеја, ложача, носача. У њиховим собицама посећивали су их рођаци и познаници, који су слабо водили рачуна о хигијени, тако да је дворац био препун ваши, бува, бубашваба и, наравно, мишева, који су својим цијуком будили и саме императоре.

Није никакво чудо што су у таквим условима тифус, на пример, прележали: Марија Александровна, жена Александра II; њихов син Александар III (у младости); његова ћерка Ксенија Александровна. Николај II је на јесен 1900. године посебно тешко оболео од тифуса. У извесном тренутку цару је било толико лоше да се почело говорити о томе ко ће наследити престо.

Николаj II

Проблеми са стомаком цара су почели да муче 22. октобра 1900, а температура му је практично одмах скочила на 39-40. Повишена температура и јака главобоља заједно са симптомима тровања трајали су до 12. новембра. У највишим круговима је већ почео да се прича о томе да ли цара треба да наследи његова четворогодишња ћерка Олга Николајевна или његово будуће дете које је тада носила Александра Фјодоровна (била је то будућа велика кнегињица Анастасија Николајевна).

Цара заправо нису чак ни лечили. Најпре су се дуго прибојавали да дају дијагнозу, а затим су почели да се препиру о лековима... После 13. новембра температура је почела да пада, а 30. новембра Николај је први пут провео пола сата на балкону. „Време је било сунчано, топло и мирно... Хвала Богу, добро сам поднео тифус и све време нисам патио. Имао сам добар апетит и сада ми се тежина приметно враћа сваким даном...” Николај је оздравио, а само шест месеци касније, у мају-јуну 1901. године, тифус је прележала и мала Олга.

Туберкулоза 

Пљуваонице, предмети на које често наилазимо у класичној руској књижевности, почетком XIX века налазиле су се у свакој просторији у сваком дворцу, а биле су намењене углавном за избацивање пљувачке која се накупљала у устима од тада популарног жвакања дувана. У салону Марије Александровне налазиле су се чак четири пљуваонице. Она не само што је преболела тифус, него је патила и од туберкулозног кашља.

Пљуваоница

Извор заразе туберкулозом могле су бити како пљуваонице које су се налазиле свуда, тако и људи из народа који су долазили у дворац, имајући отворени облик туберкулозе, што је у то доба било једно од најчешћих инфективних обољења.

Од туберкулозе је са 43 године умрла Јекатерина I (1684-1727). Отежано дисање, грозница и бол у грудима почели су да је муче неколико година пре смрти; у априлу 1727. године грозница се погоршала, а 5. маја царица је почела да искашљава крв са гнојем. Наредног дана увече је преминула. Од туберкулозе су умирали и чланови царске породице: сестра цара Петра II Наталија (1714-1728) и водеће личности у империји, као што је Александар Меншиков (1673-1729). Сушичав кашаљ је мучио и царицу Јелисавету Алексејевну (1779-1826), жену Александра I (1777-1825).

Јекатерина I

На двору Николаја I су, почев од 30-их година 19. века, почели да гаје магарице чије млеко се користило као средство против туберкулозе. Ефикаснија средства у борби против туберкулозе откривена су тек на прелазу из 19. у 20. век. 1844. године од туберкулозе  је умрла царева ћерка Александра Николајевна (1825-1844), а 1899. брат Николаја II, Георгиј Александрович (1871-1899).

Болести бешике и бубрега

Уролитијаза (формирање каменова у мокраћном систему) довела је до смрти Петра Великог (1672-1725), који је, како је познато, волео добро да поједе и конзумирао много алкохола.

 Смрт Петра I

Ана Ивановна (1693-1740) се онесвестила за време ручка у дворцу, а три недеље касније умрла. Аутопсија је показала да је узрок смрти био камен у бубрегу и зачепљење мокраћног канала.

Од упале бубрега патио је последњих година живота и Александар III, који је умро 1896. године са само 49 година. У јулу 1894. године чиновник Василиј Кривенко га је срео на свечаној вечери: „ја и моји суседи били смо запањени његовим лошим изгледом, пожутелим лицем и уморним погледом”. „Са напором је корачао, очи су му биле мутне, а капци полуспуштени... Код цара лоше раде бубрези, а лекари сматрају да је то у значајној мери последица много седења”, записао је у августу 1894. године генерал Николај Јепанчин. Лекари су код цара дијагностиковали присуство беланчевина у мокраћи, што је симптом нефритиса, и рекли му да је болест практично неизлечива. „Зар је то важно за цара”, одговорио је Александар III.

Александар III

Тајанствена болест првих Романових

Четири цара из династије Романов, који су владали у XVII веку, из неког разлога су имали тешкоће и болове при ходању, како је остало записано, цареви су „боловали од ногу”.

Код Михаила Фјодоровича (1596-1645) ови симптоми су се појавили убрзо после 30. рођендана. На лето 1627. године он се жалио оцу: „Болест мојих ногу се, господару, од вожње погоршала, до кочија и од кочија носе ме у столици.” 1645. године цар је приликом одласка на јутарњу службу почео да се жали да га „утроба мучи” и исте ноћи је умро. Као главни узрок његове смрти лекари су навели „водену болест”.

Али која је заправо била та „тајанствена болест” коју су страни лекари називали „малаксалост”, „водјанка” или „скорбут”? Занимљива је једна ствар: сви Романови који су од ње патили живели су у Кремљу у Москви. Петар је био син Алексеја Михајловича од друге жене, Наталије Наришкине (1651-1694). Она није волела „заточеништво у кули”, затворени начина живота руских царица. Радије је бирала слободнији стил живота у Преображенском дворцу, као и њен син Петар, који је мрзео Кремљ, живео у Преображенском дворцу и дворцу Лефортово, а касније Москву потпуно заменио Петербургом.

Алексеj Михаjлович Романов

Истраживачи претпостављају да је прве Романове мучио неправилан метаболизам. Да ли су можда били отровани? Тешко, јер су били опседнути храном и често мењали лекаре који су увек пробали њихово јело и пиће пре њих. Једна од варијанти каже да је за све криво олово којим су изнутра биле обложене дрвене цеви дворског водовода (у Преображенском дворцу водовода није било). Могуће је да су производи разлагања олова доспевали у организам царева заједно са пијаћом водом и изазивали ове необичне симптоме.   

Смрт Фjодора Алексеjевича

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“