Ћелав-космат-ћелав па опет космат: Чудно „правило“ по коме се већ 200 година смењују руски владари

Стара руска политичка шала већ постаје феномен. Руски лидери су смењивали један другога по врло једноставној али чудној схеми: после ћелавог лидера долази лидер који има косу, а после њега опет долази ћелави.

То је почело 1825. када је устоличен Николај I. Он је био помало ћелав, а његов син, будући император Александар II, имао је косу. Александра Другог је на престолу наследио његов син Александар III, он је такође био ћелав. А опет, његов наследник Николај II имао је косу!

У процепу између цара и бољшевика

После пада Руске империје појавила се нова линија совјетских лидера. И ту је све било „по пропису“ – последњи руски цар Николај II Романов имао је сву косу на глави, а први бољшевички лидер Владимир Лењин је био ћелав. Али између њих двојице је постојао један прелазни период, у коме је било неколико формалних лидера. И замислите, „матрица“ је и тада функционисала без грешке.

Од цара Николаја II Романова власт се „грана“ у два правца. Наиме, цар Николај се одрекао престола у корист свога брата, великог кнеза Михаила Александровича, и уједно је својим последњим указом именовао кнеза Георгија Лавова за председника Привремене владе. Тако је Лавов формално постао шеф државе. Он је тада имао 55 година и био је ћелав. Када је у јулу 1917. напустио владу, премијер је постао Александар Керенски, који је имао косу.

Ћелав је био и Николајев брат, велики кнез Михаил Александрович, који је наследио трон. Он се и сам већ наредног дана, 3. марта 1917. године, одрекао престола и предао власт Привременој влади. После Михаила је само један човек прогласио себе за руског императора. Био је то велики кнез Кирил Владимирович. Он је последњем руском цару био брат од стрица. Кирил је 31. августа 1924. узео титулу императора целе Русије, што ће рећи да је по титули наследио ћелавог Михаила Александровича. И шта мислите, да ли је имао косу? Имао је, наравно.

Ко је у Совјетском Савезу био „главни“?

После Владимира Лењина у совјетско доба је ова законитост важила и за генералне секретаре Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, тј. за људе који су реално управљали државом. Први генерални секретар ЦК био је Јосиф Стаљин, Лењинов наследник. Он је имао косу.

Стаљин је умро у марту 1953. године не оставивши формалног наследника. Непосредно после његове смрти највећу власт је у својим рукама имао шеф државне безбедности Лаврентиј Берија, а он је био потпуно ћелав. Берија је ухапшен 26. јуна 1953, а затим изведен пред суд и стрељан. Накратко је лидер постао Георгиј Маленков (са косом) да би у септембру 1953. за генералног секретара ЦК КПСС-а био изабран Никита Хрушчов (без косе).

И тако редом, совјетски лидери су се смењивали по устаљеном шаблону: Леонид Брежњев са косом, Јуриј Андропов без косе, Константин Черњенко са косом, Михаил Горбачов без косе.

Постсовјетски период и садашње доба

Чак и у турбулентним временима распада Совјетског Савеза овај мистериозни „механизам“ доласка на власт у Русији функционише беспрекорно. Када је 1991. године Државни комитет за ванредне ситуације одстранио са власти Михаила Горбачова (ћелавог) уместо њега је постављен Генадиј Јанајев (са косом), једини подпредседник СССР-а.

После 21. августа 1991. ћелави Горбачов се вратио на власт да би се СССР распао већ у децембру 1991. године, а први председник Русије постао је Борис Јељцин са својим чувеним шишкама.

Јељцин је направио једну кратку паузу у свом председниковању, због операције на срцу. Та пауза је трајала свега један дан, од 5. до 6. новембра 1996. године. Претходно је специјалним указом именовао тадашњег премијера Виктора Черномирдина за вршиоца дужности председника. Подразумева се да је Черномирдин био ћелав. Сутрадан, 6. новембра, Јељцин се пробудио из анестезије после успешне операције и у потпуности васпоставио своја председничка овлашћења. Током операције му није „пала длака са главе“.

Владимир Путин је већ био ћелав када је после Јељцина изабран за председника. Затим је од 2008. до 2012. председник Русије био Дмитриј Медведев (са косом), после чега је Путин 2012. поново постао председник, са још мање косе на глави него што је имао у почетку. Дакле, потпуно је јасно да почев од 1825. године није било ниједног изузетка у овом чудном ћелаво-косматом правилу!

Математичка вероватноћа такве комбинације са преко 13 промена (почев од Николаја I до садашњег Путиновог мандата) мања је од 0,00025. Не зна се ко је први приметио овај феномен, али је он током 1970-их и 1980-их многима већ постао очигледан.