Тридесетих година прошлог века Совјетски Савез ударнички је радио на стварању моћних индустријских капацитета. Руководство је било свесно да би у случају оружаног сукоба са водећим западним земљама, последице по земљу у којој је тријумфовао социјализам биле жалосне.
Форсирани темпо захтевао је мобилизацију огромне снаге целокупног становништва. Људи су мотивисани за рад, организована такмичења, стварани идоли, односно радници према којима је требало да се управљају сви други. Један од таквих симбола био је рудар из Донбаса Алексеј Стаханов, који се прославио не само у СССР, него и у целом свету.
Евгениj Стаханов
Jeвгений Халдеj/МАММ/МДФСтаханов је у само једној смени, у ноћи између 30. и 31. августа, уместо седам ископао дванаест тона угља и тако пребацио план за 14 и по пута. Тајна његовог успеха била је у иновативном приступу који је патентирао, а према коме се рудар ослобађа ојачавања зидова јаме, препустивши тај посао помоћницима, како би се усредсредио на вађење руде.
Стаханов је био божји дар совјетској власти. Ниje било потребно да ишта смишљају, народни идол се сам појавио. Од Алексеја је врло брзо направљен национални херој.
Неколико пута оборивши властите рекорде Алексеј Стаханов је у једном тренутку, ипак, заувек напустио мрачне руднике како би наставио да се бави пропагандним радом и био на управљачким функцијама. Тако је постао популаран и ван граница Совјетског Савеза и у децембру 1935. године доспео на насловницу америчког недељника Time.
Име Стаханова постало је својеврсни бренд. Такозвани „стахановски покрет“ захватио је целу земљу. Његова суштина огледала се у постизању сулудих рекорда у производњи, уношењу у производни процес новина које би га учиниле много ефикаснијим, као и у гвозденом поштовању радне дисциплине.
Хероји су се појављивали један за другим. Ливци, фрезери, комбајнери, кројачи, па чак и обућари, постављали су рекорде на нивоу земље, пребацујући планове двоструко и чак четвороструко. Тим пре што је сваки новопостављени рекорд бивао новчано награђиван.
„Стахановштина“ је захватала и странце. Шпански комуниста Енрике Листер, једини генерал у 20. веку који је служио у три армије (шпанској, совјетској и југословенској) на школовању у Москви, тридесетих година прошлог века, испуњавао је норму у изградњи метроа у висини од 132 одсто и касније никада није падао испод тог нивоа.
Овај амбициозни покрет, ипак, имао је и своје недостатке. Због фанатизма често су се квариле машине и оруђа за рад, а неретко и падао квалитет завршних производа. Норме су повећаване. А било је и несавесних радника који су фалсификовали резултате свог рада.
Поред тога, неоправдано су занемаривани помоћници „стахановаца“ који су давали своје доприносе у постизању рекорда. То се догодило двојици рудара који су обезбеђивали зидове јаме, док је Алексеј радио на вишеструком пребацивању плана.
Није увек и свуда стахановска ревност била корисна. И док је рекордна производња угља била смислена, то се за вишеструко пребацивање плана у производњи, рецимо, каљача, не би могло рећи.
Укупно узевши, „стахановштина је имала позитиван утицај, повећана је ефикасност рада, радничка занимања више цењена, а уједно појавили су се идоли и узори.
Реч „стахановац“ дубоко се укоренила у руском језику, тако да се и данас тим именом називају они који могу да раде за двојицу и остварују радне подвиге.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
