Како су совјетски инжењери обновили Панчевачки мост (ФОТО)

Министарство одбране Србије

Београдски друмско-железнички мост преко Дунава имао је изузетан значај: до 2015. године био је једина веза између престонице и Војводине. Данас се зове Панчевачки, а 1946. мост је добио име по Црвеној армији, што је било логично и праведно: управо су совјетске железничке војне јединице подигле мост из мртвих, пише Балканист. 

Изградња моста дужине 1,5 км (са бетонским вијадуктом и инундационим мостом) започела је 27. октобра 1933. године. Градила су га немачке предузећа, а добио је име у част малолетног краља Југославије Петра II.

У ноћи између 10. и 11. априла 1941. југословенска војска је минирала мост у покушају да успори немачку офанзиву, али окупатори су га прилично брзо обновили. У јесен 1944. године мост су уништили Немци. Прво су  минирали прилазе мосту, а  затим и носеће стубове, један за другим.

Укупно је на дно отишло око 20 хиљада тона грађевинског материјала, све то начичкано минама, авионским бомбама и артиљеријским гранатама. Дакле, пре почетка поправке моста дно је морало да се очисти.

Југословени су уз румунску, мађарску и бугарску помоћ почели да чисте дно, али нису никако могли да поправе мост за кратко време. Тада су се и обратили совјетском руководству.  27. септембра 1945.

Савет министара СССР-а одлучио је да овај задатак да специјалном грађевинског одељењу под бројем 300, а у њега су ушла три посебна батаљона железничке војске, бригада миноловаца Дунавске морнарице и 72 речна пловила различите величине и тонаже.  Читавим радом је руководио генерал-поручник техничких војних јединица Владимир Александрович Головко. 

У Великом отаџбинском рату Головко је руководио Главном управом војно-грађевинских радова на железници. Управо је његов ресор поправљао уништене железничке објекте Совјетског Савеза и других земаља које су биле под окупацијом фашиста. Под његовим руководством обновљено је 2756 великих и средњих мостова укупне дужине од 243.143 метра. Панчевачки мост није део ове статистике, јер је реконструисан у послератном периоду. 

Дужност главног инжењера добио је један од водећих совјетских градитеља мостова — Николај Михајлович Колоколов. Управо је он направио план према којем би се радови завршилил за само годину дана.

Југословенски инжењери су сматрали да ће радови трајати најмање три и по године.  У првој фази рада – уклањању мина – солирали су рониоци. Спуштали су се на дубину од 12 метара, узимали смртоносне трофеје у руке и израњали са њима. Бомбе су преношене чамцима на обалу и тамо детониране. Али када су експлозивне направе биле претешке, минирали би их под водом. 

Када је процењено да је на обали уништено око 100 тона мина, граната и бомби, план се променио. Сада су миноловци чистили дно Дунава. Два дана, од јутра до касне вечери, одјекивале су експлозије.  Тада је рад наставило око 50 совјетских и југословенских ронилаца. Под водом је била права џунгла од срушених конструкција моста, а рониоци су секли оно што су могли на мање делове, а теже предмете су везивали и подизали дизалицама. 

Посао је био веома ризичан, што потврђује случај младог рониоца Валентина Симонова, кога је под водом прикљештила груда гвожђа. Срећом, црево за доток ваздуха и комуникацију није било оштећено, али ронилац није могао сам да се ослободи. 

Најискуснији совјетски ронилац Фјодор Силка три пута је покушао да приђе Симонову и није успео. На крају је притекао у помоћ Славко Станојев, ронилац који је, како се говорило, 20 година ходао по дну Дунава. Станојев је први пут остао под водом око сат времена. Симонов је у то време већ престао да одговара. Када је Станојев испливао на површину рекао је да није у стању да сам подигне тешку греду.

Са њим је заронило још троје људи и ускоро су извукли Симонова на површину. Он је под водом провео укупно 36 сати, али преживео је. После опоравка у болници Станојев га је повео код својих рођака у село, рекавши да ће „планински ваздух и пријатељска срца завршити оно што није могла медицина“.  Совјетски и југословенски рониоци су укупно подигли на обалу 6.000 тона бетонских и металних делова порушеног моста.

Захваљујући успешном решењу које су предложили совјетски инжењери, на висину од 28 метара је подигнут и причвршћена централна метална конструкција дугачка 160 метара, поломљена на два дела у експлозији. Али стубови моста нису били спремни. 

Приликом постављања стубова градитељи су наилазили на остатке старог моста, зато је поново била потребна помоћ ронилаца. Али бригада градитеља, желећи да уштеди време, сама је обављала сав посао ронећи без специјалних одела на дубину од 5 метара. Југословени су говорили да тако могу да раде само Руси. 

Када је један совјетски радник пао са велике висине и погинуо на његову сахрану дошле су хиљаде Београћана.  Остале су записане ове речи капетана Јосипа Ђурашевић, руководиоца српске бригаде:  „У Европу није дошао само војник неке друге државе. Дошао је совјетски ратник са својим идејама о интернационалном братству, дошли су комунисти-интернационалисти. Знамо како вам је било тешко у овом рату, колико вас је коштала ваша победа. А сада, кад су вам градови и села у рушевинама, дошли сте овде да обновите Дунавски мост. Сада, када совјетски народ нема довољно хлеба, ваша влада је послала 50 хиљада тона жита у Београд. Тако раде само прави пријатељи.“

У јесен 1946. изградња је дошла до краја. Остало је само да се подигне метална конструкција од 160 метара коју су држали на два велика шлепа. Пет дана се чекало да се смири ветар који је таласао Дунав.

Када је тај тренутак дошао, скоро половина Београда стајала је на обали. Скандирало се „Хвала, Руси“, „Живео СССР“… а читава операција је могла да пропадне пошто је јак ветар повео барже ка обали.

Међутим, захваљујући мајсторству капетана Ђурашевића, бродови се нису насукали, а метална конструкција је стала на своје место. Неко је предложио да се разбије флаша шампањца, као што се ради приликом поринућа брода. Али шампањца није било, разбили су флашу ракије. 

Реконструкција моста је завршена 7. новембра 1946, на годишњицу Октобарске револуције. Али најважнија церемонија са учешћем Тита који је пресекао врпцу одржана је 29. новембра, на годишњицу проглашења социјалистичке Југославије. На мосту је закачен слоган „Живела дружба  совјетског и југословенског народа“.

Годину дана касније Стаљин и Тито су се посвађали. Име моста које је предложио маршал Тито — „Мост Црвене армије“ промењено је у Панчевачки. Али мост је остао.



Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“