Када се Совјетски Савез суочио са критиком после инвазије Варшавског блока на Чехословачку 1968. године, јавну подршку је добио управо од Фидела Кастра, лидера Кубе. Кастро је осудио Прашко пролеће и позвао на „удружену борбу против проамеричких агената и шпијуна”. Годинама након ове значајне демонстрације подршке Куба је и даље била један од најближих савезника Совјетског Савеза у хладном рату.
Одмах после Кубанске револуције совјетска интелигенција и вође нису знали пуно о томе ко је заправо Фидел Кастро и какви су његови циљеви: разматрала се чак и могућност да га плаћа ЦИА.
Међутим, убрзо су почетак хладног рата и амерички економски и војни притисак Кубу гурнули у чврст загрљај Совјетског Савеза. Острвска земља је постала једино комунистичко упориште у западној хемисфери, што јој је давало изузетан значај у доба заоштреног идеолошког сукоба.
Током година после Кубанске револуције СССР је покретао и одржавао кубанску економију, плаћајући десетоструко вишу цену за шећерну трску са Кубе, највећи извозни артикал ове земље. Заузврат Совјетски Савез је стекао блиског савезника на само 250 километара од обала Флориде.
Совјети су саградили и водили шпијунску базу на Куби, познату као Радиоелектронски центар у Лурдесу, на само 150 километара од Ки Веста и 300 километара од Мајамија. Совјетски Савез и Куба су такође профитирали на неуспелој америчкој операцији у Заливу свиња на Куби 1961. године, поставивши нуклеарне ракете на острву. Тај потез изазвао је Кубанску ракетну кризу која је решена на обострану корист Москве и Вашингтона.
Хладни рат између Америке и СССР-а на Блиском истоку изгледао је као партија шаха: свака страна је покушавала да неутралише стратешке предности супротне стране у овом региону, који је имао суштински значај и истовремено носио велики потенцијал за избијање сукоба. У атмосфери тензија између Израела и арапских земаља Совјетски Савез је изабрао своје савезнике.
Од самог почетка хладног рата крајем 40-их СССР је арапске земље, посебно Египат и Сирију, снабдевао совјетским оружјем и слао тамо војне саветнике. Совјети су одиграли кључну улогу у повлачењу трупа Велике Британије и Француске из Египта 1956. године, када је египатски председник Абдел Насер национализовао Суецки канал и тако довео до војне инвазије ових земаља.
Мада Совјетски Савез није успео да усади комунистичку идеологију на Блиском истоку, користио је испоруке оружја и другу врсту помоћи за стицање политичког утицаја у региону. Након што је 1971. године совјетска морнарица стекла приступ сиријским лукама, Америка више није била једини играч у Средоземном мору, с обзиром да је Пета оперативна ескадра совјетске морнарице држала противтежу америчкој Шестој флоти базираној у Италији.
Чак и након што је Египат после Насерове смрти окренуо леђа Совјетском Савезу, Сирија је остала совјетско упориште на Блиском истоку све до распада СССР-а 1991.
Неки посматрачи описали су присуство Совјетског Савеза у афричким земљама по принципу: максимум добити уз минимални ризик. Афричке земље, ослабљене након деколонизације, постале су простор за ширење комунистичке идеологије и стицање стратешких упоришта у овом значајном региону у којем се појавио вакуум моћи после повлачења европских сила.
Совјетски Савез је током хладног рата подржавао бројне побуњеничке покрете широм афричког континента, али најзначајнији савезник у Африци била му је Етиопија.
Ова земља на Афричком рогу је и пре Октобарске револуције 1917. године била привлачна за Русију, јер су њени владари ту видели стратешку прилику за шири продор на афрички континент.
Међутим, врхунац совјетско-етиопског пријатељства наступио је тек 1977. године, када је Сомалија, у то доба совјетска сателитска држава, раскинула односе са СССР-ом, протерала совјетске саветнике и почела офанзиву против Етиопије.
Одмах после напада Москва је ускочила са испорукама оружја и друге војне опреме Етиопији (између осталог, 80 летелица, 600 тенкова и 300 оклопних транспортера) путем ваздуха и мора са ефикасношћу и брзином која је збунила западне противнике Совјетског Савеза.
Заједно са 17.000 кубанских војника који су на ратиште стигли из Анголе совјетска војна помоћ је брзо преокренула ток рата и омогућила Етиопији да одбије сомалијску офанзиву.
Овај инцидент је капиталистичком блоку јасно показао совјетску способност да обликује догађаје у свету и учврстио статус СССР-а као глобалне силе.
Много касније британски писац бестселера Вилбур Смит засновао је један од својих романа на догађајима совјетског присуства у Африци.
Рат у Вијетнаму, који је трајао од 1955. до 1975. године, пружио је Совјетском Савезу могућност да поткопава америчко империјалистичко мешање у Индокини.
Током конфликта Совјети су северновијетнамским герилцима под вођством оданог социјалисте и марксисте Хо Ши Мина слали велику војну помоћ, укључујући авионе, радаре, артиљеријске и противваздушне системе, малокалибарско наоружање, храну и медицинску опрему. Северновијетнамски пилоти ловачких авиона такође су обучавани у Совјетском Савезу пре своје борбе против Американаца у Јужном Вијетнаму.
Заузврат Совјетски Савез је после пада Сајгона добио приступ морнаричкој бази у заливу Кам Ран где је разместио своју Тихоокеанску флоту. Ова база је постала кључни фактор у совјетском пројектовању ширења моћи и прикупљања обавештајних података.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
