После пораза Добровољачке армије у Кубању белогардејска Каспијска флотила се повукла у Иран и пристала у луци Анзали под контролом Енглеза. Совјетски Савез није могао да дозволи да се ова флота убудуће користи против њега, а законски је тешко могао да је поврати, с обзиром да је лука званично била неутрална.
Тада су дипломата Фјодор Раскољников и војсковођа Серго Орџиникидзе осмислили смео подухват: да улазак на иранску територију представе као операцију Ратне морнарице Азербејџана (у Бакуу је уочи тога проглашена совјетска власт) или као напад непознатих гусара. Кремљ је одобрио акцију под условом да земља Совјета формално не буде умешана.
Једна карта за све
У акцију је кренула још шаренија ескадра од флотиле коју су имали белогардејци. Неколико на брзину наоружаних трговачких бродова, топовњаче и три теретна брода са две хиљаде припадника десантних јединица. Главна офанзивна сила биле су торпиљарке са обученом посадом које су стигле из Балтичког мора. Из Ленкорана копном је до Анзалија упућена коњичка дивизија. Гарнизон британске базе бројао је 2000 војника, а имали су на располагању обалску артиљерију, оклопна возила и авијацију. Улаз у луку чувала је пловећа артиљеријска батерија.
Читава совјетска ескадра имала је само једну поморску карту. Коњаници су добили другу војну карту, али на њој су тачке значајне за операцију имале другачије називе. Ипак, 18. маја 1920. године у зору совјетски бродови су допловили до Анзалија и отворили ватру. Операција је била брижљиво планирана: користила је ефекат изненађења, имала маневре за скретање пажње непријатеља и изненадни напад коњаника са леђа Британаца. Али и срећа је одиграла своју улогу: један од првих испаљених пројектила погодио је право у британски штаб. Енглези су у доњем вешу искакали кроз прозоре, касније се правдајући тиме што „нормалне војске не ратују ноћу”.
Раскољников и Орџиникидзе су у обзир узели чак и то да је време Каспијске флотиле било два сата испред времена у Анзалију.
„Доказ енглеске немоћи”
После неколико сати борбе Британци су послали преговараче. Када је обезбедила часну капитулацију уз задржавање личног оружја, и то тако вешто да ниједна тачка споразума није забележена на хартији, енглеска војска је напустила Анзали. На крају њихове колоне налазила су се санитарна возила. У њима нису били рањеници, које су оставили у локалној болници, него затварачи од артиљеријског оруђа британских обалских батерија. Када је превара откривена, британски камандир-мајор је предложио да се црвенима врате затварачи у замену за дозволу да се из Анзалија понесу његова лична када и клавир.
Персијски десант је био својеврсна освета совјетске морнарице Енглезима, који су годину дана раније извршили напад на Кронштат. У јуну је Times објавио карикатуру: медвед са мангупски накривљеном морнарском капом седи на репу лењог персијског мачка, док британски лав збуњено посматра шта се дешава. „Брзо повлачење анзалијских снага пред очима Блиског истока само је доказ енглеске немоћи”, писао је лист.