Прва масовна глад погодила је совјетску Русију одмах после Грађанског рата који је, пореметивши све економске односе у земљи, био један од њених главних узрока. Други узрок била је велика суша 1921. године која је уништила петину свих усева.
Суочивши се са дефицитом пољопривредних производа, власт је интензивирала реквизицију житарица од становништва и тако само погоршала ситуацију. Ускоро је глад захватила огромне територије земље на којима је живело преко 90 милиона људи: од степа Казахстана и Урала до Поволожја, јужне Украјине и Крима.
1921.
Sputnik/TASSСоциолог Питирим Сорокин, који је у зиму 1921. године обишао села у Саратовској и Самарској губернији, записао је: „Куће су остале напуштене, без кровова, са пробијеним прозорима и без врата. Сламнати кровови одавно су скинути и поједени. У селу, наравно, није било животиња: ни крава, ни коња, ни оваца, коза, паса, мачака, чак ни врана. Све је поједено. Мртва тишина владала је на улицама покривеним снегом.”
Деца Поволожја
TASSСтановништво је масовно почело да напушта домове. Људи су распродавали или остављали сву своју имовину и бежали куд их ноге носе, без икаквог плана. У неким регионима брзо се проширио канибализам. На улицама су тровани и убијани пролазници, у породицама су јели малу децу.
Самара. Канибали. 1921.
Public domainСовјетска власт је дуго скривала катастрофу, али је у лето 1921. године морала да затражи помоћ од међународне заједнице. На позив су се одазвале многе хуманитарне организације. Уз њихову помоћ и родну 1922. годину заустављена је глад која је однела животе пет милиона људи.
Поволожје
SputnikДесет година касније у земљи је поново завладала глад. Мучан процес одузимања приватних имања и стварања колхоза приморао је милионе сељака да из села побегну у град. Власти нису очекивале кризу која се спремала и постављале су нереалне планове пољопривредне производње. У центар су стизале лажне информације о приносима.
Чуваши
SputnikГлад 1932 – 1933. захватила је велике територије Украјине, Кавказа, Казахстана, Белорусије, западног Сибира и неке регионе европског дела Русије. Поновили су се ужаси преживљени почетком 20-их година. Према сведочењима становника Кубања, „нико није обраћао пажњу на мртве, људи су били без снаге и потпуно равнодушни”. Долазило је и до канибализма. Почела су да нестају деца.
„Отац је отишао да тражи хлеб и није се вратио. Ускоро је отишао и брат. Ни њега нисмо дочекали. Остали смо мама и ја...” – сећао се Украјинац Алексеј Степаненко из Херсонске области: „Мама ми је, осећајући да јој се смрт ближи, рекла: Кад будем умирала, угушићу и тебе да се не мучиш умирући од глади. Увече тог дана је Бог јој је узео душу, а мене, седмогодишњег дечака, примили су у сеоско сиротиште.”
Чељабинска губернија
TASSПреко седам милиона људи страдало је од глади 1932-1933. Чињеница да су више од половине њих били Украјинци послужила је као повод савременим украјинским истраживачима да ову глад оцене као намеран геноцид против украјинског народа (голодомор). У Русији научници, међутим, сматрају да политика комуниста није била усмерена против неког појединачног народа, него је изазвала погубне последице у многим регионима Совјетског Савеза.
Самара
Николај Никитин /TASSТоком 872 дана опсаде Лењинграда од стране немачке и финске војске од глади је умрло преко 630 хиљада становника града. Људи су појели све мачке и псе, јели су храну за птице, лекове, лепак за дрво, крзно животиња, кували каишеве. „Осећања су ми отупела. Прелазим мост, преда мном полако, љуљајући се, хода висок мушкарац. Корак, још један – и он пада. Ја тупо пролазим поред њега, мртвог, свеједно ми је. Улазим у зграду, али не могу да се попнем уз степенице. Онда са обе руке узимам једну ногу и стављам је на степеницу, а затим другу ногу на следећу степеницу...” – сећа се Татјана Аксјонова.
Блокадни Љенинград
Израиљ Озерскиј/SputnikГлад 1946-47. била је директна последица разорног Другог светског рата, као и суше 1946. године, која је донела ниске приносе. Ипак, несрећа се могла избећи, с обзиром да је СССР имао велике резерве житарица, да није било лоше одлуке власти да се повећа обим извоза житарица скоро двоструко у односу на предратни период. Од глади је страдало до 1,5 милиона људи.
„Ишли смо по селима, просили милостињу, људи су слабо давали, јер сви су тешко живели”, сећа се Александра Лошкина, која је тада живела у Поволожју. „Враћам се једном кући са оно мало што сам успела да испросим, а мама лежи на пећи са братом и сестром, не мичу се. Маму сам разбудила, дала јој комад хлеба, она је појела и устала. Заједно смо упалиле пећ, скувале чорбу, она нас је све нахранила, а мени каже: Шура, дај ми још комад хлеба. Први пут је тражила хлеб, а иначе је све нама давала. 'Оживели' смо тек кад се појавио први зелениш: трава, коприва, штавељ, боквица, а затим печурке и бобице.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
