Око милион жена у Совјетском Савезу учествовало је у Другом светском рату. Оне су служиле у позадини, односиле рањенике са бојишта, ратовале као снајперисти, пилоти бомбардера, па чак и тенкисти. Али само једна жена у читавом Совјетском Савезу успела је да стане на чело вода морнаричке пешадије.
„Хтела сам мушкарцима да натрљам нос, да им покажем да могу да се борим једнако добро, ако не и боље од њих”, присећала се Јевдокија Завалиј много година после рата.
Али свој пут млада Украјинка није почела са маринцима.
Када је Други светски рат стигао до Совјетског Савеза, Јевдокија или, како су је звали, Дусја имала је само петнаест година. Неколико пута се обраћала војном одсеку са молбом да је пошаљу на фронт, али сваки пут би је одбили. Тек када се непријатељ сасвим приближио њеном родном селу Нови Буг примила ју је у своје редове јединица Црвене армије у повлачењу.
Док је Завалиј служила као болничарка у пуку, заслужила је Орден Црвене звезде зато што је спасла рањеног командира на бојишту. А приликом преласка Дњепра први пут је озбиљно рањена. Судбина јој је убрзо омогућила да из корена промени свој живот.
У састав њене јединице стигли су представници морнаричке пешадије који су тражили кандидате за своје снаге. Обратили су пажњу на Завалиј. Кратко ошишана, у обичној војничкој кошуљи и панталонама, Дусја се ни по чему није разликовала од осталих војника. Прочитавши у њеним документима: „Старији наредник Завалиј Јевдок.” (тако су јој скратили име у болници), маринац је помислио да се ради о Јевдокиму. Девојка није хтела да га разуверава и већ пола сата касније кренула је на Северни Кавказ.
„Успела сам да тако да прођем око годину дана. Нико ништа није посумњао”, присећала се Јевдокија. „Одмах су ме прихватили као свог, а након што сам код Моздака заробила немачког официра, послали су ме у обавештајно одељење и убрзо сам постала његов командир.”
Приликом борби у близини базе Кримске чете на Кубању истина о „другу Јевдокиму” ипак је изашла на видело. Када је погинуо командир јединице и међу борцима завладала пометња, иницијативу је преузела Завалиј. Усправивши се, узвикнула је „Чето! Слушај ме! Напред за мном!” и кренула у напад. У тој борби је тешко рањена, што је довело до разоткривања њене тајне.
На Дусјино изненађење против ње нису предузете никакве казнене мере: „Нико није ни писнуо. ”
С обзиром да је као „Јевдоким” међу војницима већ стекла ауторитет, Јевдокију не само што нису вратили у санитет, него су је после опоравка послали на шестомесечну обуку за млађе поручнике. По повратку са курса именована је за командира вода посебне чете војника са аутоматским пушкама у саставу 83. бригаде морнаричке пешадије.
Ова ситна и крхка жена командовала је педесеторици крупних мушкараца који су је без поговора слушали. Борци из других јединица најпре су се са иронијом односили према воду на чијем челу је била жена, али видећи какву је храброст показивала у борби и како је ефикасно командовала својим маринцима, почели су са поштовањем њен вод да називају „Дускини гардисти”.
Током велике Керчко-Ељтингенске операције на Криму у јесен 1943. године борци њеног вода успели су под жестоком непријатељском ватром да освоје терен и обезбеде искрцавање главних десантних снага. Уследиле су тешке, али херојске борбе за Севастопољ, Балаклаву и Керч.
„Вод којим је командовала поручник Јевдокија Завалиј стално се налазио на ударној тачки борбених дејстава бригаде, учествовао је у пробојима приликом офанзиве морнаричке пешадије”, присећао се командир чете у саставу 83. бригаде морнаричке пешадије Александар Кузмичов: „Слали смо их у све рејоне где је било посебно тешко.”
Немци су Јевдокију прозвали „Фрау Црна Смрт”, а њене борце „црни комесари”. „Црни морнарички капути увек су их доводили до ужаса. Били су познати по својим изненадним, дрским и неустрашивим нападима. Моји момци су били лудо одважни. Али када су Немци сазнали да је међу њима и жена, најпре нису могли да поверују, а онда су почели лов на моју главу”, причала је Завалиј.
За време преласка Дњестровског лимана поред Одесе у августу 1944. године она се удаљила од својих бораца. Талас експлозије одбацио ју је и изгубила је свест. Кад је дошла себи видела је Немце како иду по пољу и убијају рањене совјетске војнике.
„Осећала сам да ми се приближавају, задржала сам дисање. Одједном ме је по нози ошинуо бол. Један од фашиста ју је пробио бајонетом како би проверио да ли је мртва 'русиш фрау'. Неким чудом сам успела да се не одам, а у зору, када су наши батаљони очистили западну обалу Дњестровског лимана од нациста, пронашли су ме локални мештани”, присећала се Завалиј.
У бригади су већ мислили да је погинула. У фебруару 1945. године током борби за Будимпешту Јевдокијин вод је, прошавши кроз градску канализацију, освојио бункер немачке команде, затекавши непријатеља неспремног. Немачки генерал најпре није могао да поверује и увредио се кад су му рекли да маринцима командује жена. Али, угледавши Јевдокију, пренеражен, предао јој је свој револвер.
У истим борбама за мађарску престоницу један од њених бораца Вања Посевних, који је некада, кад је дошао у вод, рекао: „Немам воље да се потчињавам жени!”, спасао јој је живот, заштитивши је својим телом од снајперског пуцња.
Жена у рату Јевдокија Завалиј са негодовањем је одбацивала сваку помисао на могућност било каквог приватног живота у рату: „Ако би се неке мисли појавиле у том смислу, било би готово. Не би било ни вода ни командира. Ја сам за њих била мушко, а ми, маринци, нисмо ни имали кад да се љубавишемо.”
А ипак, она је била девојка, и то сасвим млада, која се већ нашла у тешким условима и на којој је била одговорност за неколико десетина живота. „На фронту сузе сам крила под шатором, како нико не би видео и оптужио ме, не дај Боже, за слабост”, присећала се Јевдокија.
„Просто нисам имала права да будем слаба, да се плашим. Али ипак сам се плашила... пацова. Нисам могла против тога, пацови су за мене били страшнији од Немаца. Изгладнели, ноћу су ме нападали по лицу, гризли ме за пете.”
Носилац четири ратна ордена и на десетине медаља, Јевдокија је постала почасни грађанин осам европских градова. Због силних задобијених повреда одбила је да настави војну каријеру и демобилисала се 1947. године. „После рата сам ноћу још дуго ишла у напад. Викала сам тако да су се суседи плашили”, присећала се она.
Јевдокија Завалиј преминула је 5. маја 2010. године са 85 година, само неколико дана пре прославе 65-годишњице Победе. Најдуже је поживела од свих припадника њеног вода из 83. бригаде морнаричке пешадије.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
