Жан Батист Прево де Сансак (Иван Иванович де Траверсе)
Jean Baptiste Prevost de Sansac, marquis de Traversay
Маркиз Жан Батист Прево де Сансак рођен је на острву Мартиник 24. јула 1754. Од дванаесте године почео је службу у француској флоти и сматрао се једним од најбољих поморских официра у Француској. Октобра 1790. после паљења његовог замка од стране револуционара, Траверсе је побегао у Швајцарску, где је добио молбу царице Катарине II да ступи у службу Русије.
У Русији је добио ново име Иван Иванович де Траверсе, а прва служба му је била са чином контра-адмирала, након чега је постао командант целе Црноморске флоте. Његова каријера се ту није завршила. Постаје губернатор Николајева и Севастопоља 1805. године. Управо је он развио самосталну администрацију та два града, независну од Херсонске губерније. У време управе Траверса у Николајеву су се појавили ботанички вртови, театар, картографски биро са типографијом, библиотека, кабинет задужен за старине, био је утврђен први грб града а такође је направљен понтонски мост.
Читав живот Траверсе је понављао да га је Русија „спасила од пропасти“. Иако је научио руски, никада га добро није говорио. Траверсе је добио личну понуду од Наполеона да се врати у отаџбину 1811. и да командује француском императорском флотом, но овај позив је одбио. Титулу грофа од стране руског цара Александра I такође је одбио, задржавши своју племићку титулу.
Маркиз Траверсе је свој допринос дао и поморским експедицијама и картографији. Припремао је експедиције Василија Головнина, Фердинанда Врангеља, Ота Коцебуа, Фјодора Литкеа и Петра Анжуа. Њиховим заслугама на карту су биле унесене раније непознате границе низа територија на северним обалама Сибира. Захваљујући њему на страницама руских часописа почели су да излазе записи руских морепловаца.
Пензионисао се 1828. године, последње три године живота провео је у селу Ромашино, око сто километара од Петрограда.
Гроф Александар де Ланжерон
Ермитаж
Гроф Александар Андро де Ланжерон се родио 1763. у Паризу. Као и већина аристократа тог времена, ступио је у војну службу. Као активни официр учествовао је у рату за независност Америке који је Француска помагала као супарница Велике Британије. Када је избила револуција у Француској принц Насау Ејген који је био у служби руске морнарице, командујући флотом у Финском заливу, предложио је младом пуковнику де Ланжерону да пређе у руску армију. Већ наредне године де Ланжерон је дошао у Царско село. Учествовао је у Руско-шведском и Руско-турском рату. Заједно са руско-аустријском војском учествовао је у заузећу Измаила. Под командом Григорија Потемкина и Михаила Кутузова ратовао је на Дунаву, Кавказу, у Холандији и Прусији. Истакао се у бици код Аустерлица, нако чега је добио чин генерала пешадије.
После војне службе постао је губернатор Новорусије. У току његове управе у Одеси су се појавиле прве градске новине, отворен је други лицеј у Русији. Доживео је до 1831. године када је преминуо услед епидемије колере.
Гијом Емануил Гињар де Сен При
Ермитаж
Гроф Емануил Францевич Сен При (русифицирано), био је син угледног француског дипломате. Због револуције у Француској његова породица је избегла 1791. у Русију и настанила се у Петербургу. Гијом је ступио у корпус принца Кондеа, а 1793. уз подршку оца ступио је у руску службу као четни официр где је већ након неколико година постао капетан елитног Семјоновског пука. На кратко је изгубио службу за време цара Павла I, након чега је неуспешно покушао да се врати у Француску. Нови цар Александар I вратио је Француза у Семјоновски пук.
Сен При је изградио блиставу војну каријеру, постао је генерал-ађутант и почетком 1812. учествовао је у припреми планова за предстојећи рат са Француском. У току Отаџбинског рата био је начелник Главног штаба 2-е Западне армије, којом је командовао Петар Багратион. Током Бородинске битке, гроф де Сен При био је тешко рањен те је због тога био повучен у позадину.
На почетку рата Шесте коалиције 1813. поново је узео учешће у крупним биткама, међу њима и у бици код Лајпцига. Трагичан крај у борби са својим сународницима доживео је након битке код Ремса. На челу руских и пруских батаљона ушао је у Ремс, али је већ следећег дана позиција неочекивано била нападнута од стране Француза којима је командовао лично Наполеон. За време битке Сен При је био тешко рањен и допао је у заробљеништво где је преминуо 17. марта 1814.