На данашњи дан уведена је чувена „ушанка“ у употребу

Maxim Bogodvid/Sputnik
Један од симбола модерне Русије свакако је чувена капа „ушанка“, највише препознатљива као одевни део совјетске и модерне руске армије. Ова капа је међутим временом далеко превазишла војне оквире и постала бренд Русије али и неких околних земаља свуда у свету. Међутим, како је уопште „ушанка доспела“ у руску војску?

Ушанка као део одевног предмета није била страна руском друштву ни пре Првог светског рата. Током тридесетих година уведена је у употребу код виших официра НКДВ и Црвене армије. Јединствени род војске који је почео да користи ушанку раније била је црвена флота која је указом из 1921. године увела у употребу. У току Грађанског рата у Русији највише су је користиле снаге под командом Колчака. Ипак у Црвену армију она се масовно уводи након Зимског рата 1939-1940. До тада је главу чувала чувена утопљена „буђоновка“. Међутим, искуства рата против Финске била су драгоцена за модернизацију армије на свим нивоима па и у одевању. За разлику од Совјета, финске трупе су имале ушанку у масовној употреби и она је показала апсолутно преимућство када је реч о чувању главе од хладноће и промрзлина. Због тога се совјетска команда одлучила за исти корак.

Недуго након завршетка Зимског рата, 28. маја 1940. године новине „Црвена звезда“ објавиле су наређење народног комесара за одбрану о примени нове зимске капе за обичне војнике и официре Црвене армије, шапку ушанку. Званично снабдевање армије почело је након наређења од 5. јула 1940. године. Капа је почела да се користи у масовној употреби. У почетку капа се производила од овчије вуне, док су касније због масовности све више употребљавани вештачки материјали У првих неколико месеци 1941. у Лењинграду је произведено преко 600 000 ушанки, док је у току целог Великог отаџбинског рата произведено више од 24 милиона ових капа. Квалитет ушанке потврдили су и непријатељски војници у току рата, који су је често узимали као ратни трофеј.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“