Ушанка као део одевног предмета није била страна руском друштву ни пре Првог светског рата. Током тридесетих година уведена је у употребу код виших официра НКДВ и Црвене армије. Јединствени род војске који је почео да користи ушанку раније била је црвена флота која је указом из 1921. године увела у употребу. У току Грађанског рата у Русији највише су је користиле снаге под командом Колчака. Ипак у Црвену армију она се масовно уводи након Зимског рата 1939-1940. До тада је главу чувала чувена утопљена „буђоновка“. Међутим, искуства рата против Финске била су драгоцена за модернизацију армије на свим нивоима па и у одевању. За разлику од Совјета, финске трупе су имале ушанку у масовној употреби и она је показала апсолутно преимућство када је реч о чувању главе од хладноће и промрзлина. Због тога се совјетска команда одлучила за исти корак.
Joe Bartlett / Jавна домена
Недуго након завршетка Зимског рата, 28. маја 1940. године новине „Црвена звезда“ објавиле су наређење народног комесара за одбрану о примени нове зимске капе за обичне војнике и официре Црвене армије, шапку ушанку. Званично снабдевање армије почело је након наређења од 5. јула 1940. године. Капа је почела да се користи у масовној употреби. У почетку капа се производила од овчије вуне, док су касније због масовности све више употребљавани вештачки материјали У првих неколико месеци 1941. у Лењинграду је произведено преко 600 000 ушанки, док је у току целог Великог отаџбинског рата произведено више од 24 милиона ових капа. Квалитет ушанке потврдили су и непријатељски војници у току рата, који су је често узимали као ратни трофеј.