Руски историчар: „Зар те није болела душа, Тито? Да ли си ноћу мирно спавао?”

Др Никита Бондарев

Др Никита Бондарев

Др Никита Бондарев, доцент факултета за међународне односе и регионалне студије Историјско-архивског института Руског државног универзитета хуманистичких наука (ИАИ РГГУ) и један од ретких руских истраживача живота и судбине маршала Тита, у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond Srbija говори о томе како је текло писање његове треће књиге о легендарном југословенском лидеру „Руске тајне Јосипа Броза Тита”, коју је у огромном тиражу објавила позната руска издавачка кућа „Вече”.

Никита Бондарев каже да истражити живот Јосипа Броза Тита значи похватати конце у мрежи исплетеној од људских судбина у тешким годинама историје Југославије и Совјетског Савеза. 

„Током истраживања Титовог живота залазим и у друге историјске теме са којим је био повезан живот тог човека. У његовој биографији преплетено је тако много мотива да то постаје изузетно занимљиво: живот у Аустроугарској монархији крајем 19. и почетком 20. века и положај националних мањина балканских народа. Проучавајући Титово учешће у Првом светском рату и његова путешествија по Русији, могу да сазнам како се плела судбина аустроугарских ратних заробљеника на руској територији. Ту је, између осталог, и судбина легендарног учесника грађанског рата Алека Дундића (који у ствари није Алеко, него Алекса), који је ступио у Црвену армију, и судбина такозваних „белих Чеха” и њима блиских народа Аустроугарске који су, према популарној верзији, покупили царско злато и однели га из Русије.” 

„Узгред, Тито кога је судбина водила час на Урал, час у Сибир, трудио се да не учествује у ратним сукобима Грађанског рата, као и да по могућности остане ван страна укључених у сукобе. Међутим, касније, када је постао лидер Југославије, надахнуто је лагао да је учествовао у Октобарској револуцији, мада се то заправо није десило. И тај слој његовог живота, који је повезан са Грађанским ратом у Русији, веома је занимљив”, сматра руски историчар.   

Никита Бондарев свој истраживачки рад у архивама Русије и Југославије пореди са делатношћу истражитеља или детектива. 

„Од детињства сам волео све романе и филмове о шпијунима и обавештајцима, и Титова активност у периоду када се комунистичка партија Југославије налазила у илегали веома ме је занимала. Тито је у Москву стигао како би наводно радио у Коминтерни, али он тамо није радио, него се обучавао у такозваној Партизанској академији Коминтерне, где је савладао основе партизанске делатности. Та партизанска академија је била толико дубоко конспиративна структура, да је постојала под тајним именом које се, осим тога, непрекидно мењало. Данас су, на пример, били 'Осма база наставника физичке културе', а сутра су се крили под неким другим именом. То је изузетно занимљив тренутак у историји о којем пре мене практично нико није писао, осим можда српског новинара Пере Симића, данас покојног. Он је заправо био први који се бавио овом темом.” 

„Покушавати да преко архивских докумената утврдите чиме се Тито бавио у Москви 30-их година веома личи на детективски посао. Треба проучити архивски материјал и  на основу неких детаља склопити слику, као што раде истражитељи”, са задовољством закључује Никита Бондарев. 

„Руске тајне Јосипа Броза Тита” Никита Бондарев

Он каже да је читавим својим животом Тито прошао кроз догађаје од светског значаја, у којима је југословенски политичар оставио неизбрисив траг. 

„Историјски слој Другог светског рата историчару отвара могућност да схвати ко је био у праву, а ко сноси кривицу. Тито и партизани, четници, љотићевци, недићевци (комунисти, профашисти, монархисти, републиканци) – у Србији је тада постојао невероватно занимљив сплет различитих сила, међу којима се фактички водио грађански рат и то је било чак интересантније од самог тока борбених дејстава. Ништа мање занимљива је тема совјетско-југословенских односа и покрета несврстаних, али главно питање почетком 90-их, када сам почео да студирам, било је исто за све: зашто се распала (и то са толико крви) дивна земља као што је била Југославија, у коју су сви у Совјетском Савезу гледали са завишћу? А у том питању кључну улогу је одиграо сам Тито”, објашњава историчар. 

Он каже да се око Титове личности и догађаја из његовог живота и данас ломе копља. Псеудоисторичари гаје митове које затим шире медији, и та полемика иде у недоглед. 

„Читав рани период Титовог живота пре почетка Другог светског рата и напада фашистичке Немачке на Југославију, тј. до 1941. године, предмет је дискусије историчара који проучавају феномен Тита.

Међу југословенским и руским научницима воде се жестоки спорови око овог период његовог живота.

А притом са стране Срба, Хрвата и Словенаца у ово питање непрекидно улазе људи који нису научници. Понекад су то новинари, али најчешће су то они који су некад у свом животу имали додира са Титом. На пример, кувар који је некада за Тита припремао вечеру, сматра да сада поседује некаква тајна знања о томе ко је био Јосип Броз Тито. И он пише мемоаре у којима жели да раскринка историјске неистине. По правилу ти мемоари се своде на причу о ономе што се на руском каже 'испричала ми једна баба'. Неко је некоме некад рекао да је Тито био 'потомак Хабсбурговаца' . Или, напротив, да је био хрватски Јеврејин са презименом не Броз, него Амброз. Наравно, никакве фактичке доказе за своје фантастичне тврдње њихови аутори не могу да наведу. У свим бившим југословенским републикама постоје људи који стварају бајке, митове и легенде на ту тему.” 

„Ми, академска заједница, покушавамо да се боримо са свим тим, да демантујемо лажне информације, али број људи који спекулишу о Титовом животу, нажалост, се не смањује. Значајан део тих људи добро је живео у социјалистичкој Југославији, био је у милости режима и они ће до краја свог живота причати о томе колико је Тито био добар. Њихов став је јасан и са њима је лако полемисати. Али, постоји, на пример, и извесни Момчило Јокић, лидер 'Алтернативне комунистичке партије Југославије', жртва Титовог режима, који је у затвору провео прилично дуго времена по политичкој пресуди. Он пише књиге о Титу које балансирају на граници параноје, у којима се разматрају све верзије порекла Јосипа Броза. Најпре се каже да је Тито био син јеврејског зеленаша, затим да је био хабсбуршки наследник, а затим да је Тито у обавештајној школи био у истој групи са Адолфом Хитлером. Све у свему, он скупља све најлуђе теорије о Титу, при чему верује истовремено у све њих и заступа их са истим жаром. Са њим је врло тешко полемисати”, признаје Никита Бондарев. 

За разлику од већине историчара који у својим књигама прежвакавају хронолошке детаље различитих догађаја, овај руски историчар истражује оно најсложеније: Титову душу. А архивски материјали за детаљно истраживање пружају крајње мало веродостојних података. Зато се може смело тврдити да је свака реч Никите Бондарева у књизи „Руске тајне Јосипа Броза Тита” суво злато.   

„У својој новој књизи сам покушао да схватим Титову личност, да му завирим у душу, да истражим његов карактер, као и да проучим како се он одразио на његов приватан живот и политичку каријеру”, каже историчар.

„Тито је у свом приватном животу био дубоко несрећан човек. Све што сам прочитао сведочи о тој унутрашњој трагедији, мада је он у политичком смислу постигао све што је хтео, па чак и више. Међутим, у приватном животу није имао среће са женама. Био је несрећан са Пелагејом Белоусовом и она с њим. Јованка Будисављевић није била жена која би му одговарала као сапутница. Његова партизанска љубав Даворјанка Пауновић умрла је од туберкулозе или, како неки тврде, од тровања. Све жене које су му прилазиле су страдале, а оне са којима је живео доносиле су му несрећу. Он није имао праву породицу. Тито је имао два сина од две различите жене и обојица су према њему имала критички однос, зато што им је било жао мајки. Пелагеју Белоусову је напустио, Герту Хас је напустио, и јасно да Жарко и Александар-Миша тешко да су могли чисто људски да воле таквог оца, мада су га без сумње поштовали. Али унуци су га обожавали и у њима је можда нашао породичну душевну топлину, оно што је одувек желео”, објашњава Никита Бондарев. 

Према његовим речима, Тито је имао прилику да буде срећан и вољен човек, али је сопственим рукама уништио жену коју је волео и која је волела њега. 

„У значајној мери он је сам крив зато што није имао среће са женама. Своју другу 'коминтернску' жену Луси Бауер (тј. Јохана Кениг) сам је издао, предавши је совјетским органима безбедности. Сазнавши да је ухапшена због сумње да сарађује са Гестапом, он је написао покајничко писмо у којем је признао да је одувек сумњао да Луси ради за непријатеља. А она је имала 19 година, када је побегла из Немачке. Чини ми се да је тешко могла да сарађује са немачком обавештајном службом, просто због година. Стрељана је са 23 године. Тито је читавог живота осећао кривицу због тога. Зато је све до 1991. године било забрањено спомињати Луси Бауер. Чак и данас, када су доступне све архиве, постоје људи који поричу њихов брак и тврде да Тито није могао тако да поступи, да је све то лаж.” 

„Његова трећа жена Герта Хас и сама се понашала тако, тврдећи до краја живота да Јосип Броз није имао никакву 'коминтернску жену'.

Такође и угледни титоиста Перо Дамјановић, главни уредник Титових сабраних дела, увек је категорички инсистирао на томе да није било никакве Луси Бауер, коју је Тито издао и продао. Али све то се догодило, ја у својим радовима, ослањајући се на архивске документе, детаљно говорим о томе”, каже Никита Бондарев. 

Трагична прича о младој лепој девојци коју је вољени човек издао, дубоко је дирнула  руског историчара.  „Када бих могао нешто да питам Тита, питао бих га за Луси Бауер”, каже Никита Бондарев. 

„Мене је људски дирнула прича о његовој другој жени, чије је само постојање он скривао, коју је предао у руке НКВД-а, које се одрекао. Она је била ухапшена, осуђена, али још жива. Тито се тада налазио у Паризу, и одлично знајући шта чека његову ухапшену закониту супругу, он почиње везу са словеначком студенткињом Гертом Хас, која је у Париз дошла на студентску екскурзију. Герта је притом још млађа од Луси Бауер. Како си могао то да учиниш, друже Тито, тако да поступиш, знајући да твоја законита жена у затвору чека стрељање? Зар те није болела душа, да ли си ноћу мирно спавао? Како си себе оправдао?” – пита се Никита Бондарев. 

„Руске тајне Јосипа Броза Тита” Никита Бондарев

Проучавање живота Јосипа Броза Тита је тежак посао пре свега зато што живих сведока има мало. Они који су за време живота могли да кажу нешто о животу југословенског лидера ћутали су у смртном страху.    

„Једном сам интервјуисао титовог унука Јошку Броза и разговор није био много садржајан, јер он није о свом деди могао да ми каже ништа посебно. Тито је волео своју децу, поклонио је Јошки прве ролшуе у Београду, то је, наравно, занимљиво, али за мене као историчара није посебно важно. Покушао сам да разговарам и са Јованком Броз. 2001. новинар Аркадиј Мамонтов дошао је у Београд да сними филм о распаду Југославије, а ја сам са њим дошао као консултант-преводилац. И наравно, инсистирао сам на томе да треба разговарати са Јованком Броз. Мамонтову се та идеја допала и ми смо написали званичну молбу у име Сверуске државне телевизијске и радио компаније, коју смо поднели где треба како бисмо добили дозволу да разговарамо са њом. Тај разговор са Јованком могао је да буде права бомба. Али нису нам дозволили.” 

„Новинаре никада нису пуштали код ње, до саме њене смрти. Ни за време Милошевића, ни за време Ђинђића, ни за време Тадића. Са таквим тешкоћама се сусрећу људи који се баве Титовим животом”, објашњава Никита Бондарев. 

Историчар анализира које су Титове одлуке у политичком и приватном животу биле добре. 

„У његовом личном животу најбоља одлука је била да свој живот веже са комунистичком партијом, са илегалном комунистичком борбом, зато што је управо то од њега начинило лидера државе. Притом је он дуго бедно живео 20-их и 30-их година, налазећи се у илегали. Али то је вредело. Тито је по природи имао авантуристички живац, склоност ка авантурама, што му је омогућило да од безнадежног илегалца, којем је за петама полиција, постане, како се изразио један југословенски историчар, 'последњи Хабсбург', мали цар једне крхотине Аустроугарске империје. Комунизам му је отворио пут ка успеху. И управо тај његов 'пут до успеха' је најслабије познат период у његовој биографији, о којем има мало информација у руским и југословенским архивама”, признаје Никита Бондарев. 

Он сматра да је Титова одлука да живот веже са Рускињом била погрешна.

„Ништа осим бола, несреће и патње тај брак им није донео. Пелагеји Белоусовој то је просто уништило живот. Њихов син Жарко Броз напатио се од самог детињства, тако да са њим човек може само да саосећа.” 

Што се политике тиче, историчар тврди да су Титови потези решавања националног питања у Југославији били погрешни. 

„Он је 40-их говорио да су границе између националности, савезних република и аутономних покрајина 'само шаре на мермеру'. Оне могу били лепе или не, али не утичу на чврстину комада мермера. А у стварности се показало да је то како су повучене границе у значајној мери предодредило неизбежни распад Југославије. А стварање аутономних покрајина Косова и Војводине постало је мина са одложеним дејством на целовитост Сербије, која и данас може да експлодира у било ком тренутку”, каже историчар. 

Као позитиван пример деловања Јосипа Броза као шефа државе Никита Бондарев наводи политику помирења са Совјетским Савезом, са којим су односи били покварени у време Јосифа Стаљина. 

„1954-1955. после доласка Хрушчова у Југославију односи су почели да се поправљају: Драги друже Тито, наш си друг и брат! Како рече Хрушчов, кривице немаш” – кажу познати стихови. Затим је 1956. године за време оружаног устанка у Мађарској против просовјетског режима, који је совјетска војска угушила, Тито иступио на страни Совјетског Савеза, мада је Хрушчов ипак био незадовољан, назвавши Тита ревизионистом, али Тито је у себи нашао снаге да не руши односе са СССР-ом, да не иде у конфликт. Касније је почело доба власти Леонида Брежњева током које су СССР и Југославија имали идиличне односе, иако је 1968. године за време операције „Дунав”, којом је окончано Прашко пролеће, Тито подржао чешке власти и био против увођења војске Варшавског пакта у Чешку. То му је опроштено. Успео је да са СССР-ом изгради односе и то је био велики плус. А притом су га почетком 50-их снажно вукли на Запад, тако да Југославија замало није ушла у НАТО. А то што није ушла, чини ми се, била је исправна одлука”, сматра Никита Бондарев. 

Руски познавалац Тита каже да црте његовог карактера опажа код неких савремених политичара. 

„Ја бих Тита, зрелог политичара с краја 60-их, упоредио са Доналдом Трампом. Они су у неким стварима веома слични. Гледам Трампова обраћања и доживљавам дежа ви. Трамп, као и Тито, воли угодан, скуп живот, воли да баца прашину у очи, а притом не смета људима у свом окружењу да лепо живе. Јер Тито не само да је живео као краљ, током његове власти, 60-их и 70-их година, у Југославији су људи почели да живе људски. И Трамп свом народу жели да обезбеди пристојан живот, како би обични Американци имали посао, а не мексички имигранти и не Кинези који у својим фабрикама праве производе made in USA. Приметио сам да је тај део америчког народа који воли Трампа психолошки веома сличан Југословенима који воле Тита. То је исти тип људи. Притом су и Трамп и Тито сломили претходне политичке системе и постојећи поредак. Тито је бацио изазов двополарном свету, а Трамп двопартијском америчком политичком систему”, сматра Никита Бондарев.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“