Како су Совјети ратовали против Американаца у Вијетнаму (ФОТО)

Међурегионална организација ветерана рата у Вијетнаму
Совјетски војници су одиграли значајну улогу у најгорем поразу Американаца у њиховој историји.

Америчка интервенција у Индокини није могла да остави Совјетски Савез без реакције. Већ месец дана након што су у марту 1965. године САД почеле операцију „Котрљајући гром” (редовно бомбардовање Северног Вијетнама) у земљу су на молбу власти Демократске Републике Вијетнам почели да пристижу први совјетски противваздушни ракетни системи и војни стручњаци.

Током рата Москва је Ханоју испоручила 95 противваздушних ракетних система С-75, преко 500 авиона, 120 хеликоптера, преко 5 хиљада комада аритиљеријског оруђа и 2 хиљаде тенкова. За пружање ефикасне међународне помоћи у земљу је упућено преко 10 хиљада совјетских војних стручњака: од стручњака за ракетне системе, пилота и везиста до тенкиста и лекара.

Посебну улогу су одиграли совјетски стручњаци за ПВО системе. Они не само што су се бавили обуком кадрова Вијетнамске Народне Армије (ВНА), него су и сами непосредно учествовали у борбама. Њихова велика заслуга је у томе што америчко ваздухопловство и морнарица, изгубивши преко четири хиљаде авиона, нису успели да савладају ПВО земље и сломе Северни Вијетнам.

Совјетска војна техника у Ханоју

Рим Казаков, официр за навођење 274. противваздушно-ракетног пука ВНА: „На част вијетнамским друговима може да послужи то што су успешно савладавали руковање повереним оружјем, непрекидно се налазећи поред нас. Осим реалне борбе редовно смо одржавали тренинге уз коришћење симулатора. Притом смо научили неопходни фонд речи на вијетнамском језику. Психолошку баријеру првих лансирања савладали смо заједно: ја бих притиснуо тастер за старт, а вијетнамски официр за навођење би га притиснуо поново после испаљивања ракете, често потпуно несвесно.”

Григориј Белов, од септембра 1965. до октобра 1967. шеф Групе совјетских војних стручњака у Вијетнаму: „Док смо, помажући Вијетнамцима у борбеним дејствима, говорили 'ради као ја', тј. упознај и употребљавај борбену технику и наоружање онако како га познајемо и користимо ми, извршавај своје обавезе тачно и прецизно као ми и гађај као ми, када се ради о људским односима ствари су биле нешто компликованије. Вијетнамци, и војници и цивили, посматрали су нас, проучавали, покушавајући да схвате са каквим циљем и намерама смо дошли код њих, јер било је прошло нешто више од 10 година откако су из Вијетнама истерали Французе. И тек схвативши да им пружамо несебичну помоћ, из душе и срца, не штедећи себе, да вијетнамском народу желимо само победу над агресором, почели су према нама да се односе са дубоким поштовањем, рекао бих чак, с љубављу...”

Борис Воронов, начелник штаба Групе совјетских војних стручњака од маја 1967. до априла 1969. године:  „Током борби температура ваздуха у хладу је достизала 40 степени Целзијуса уз веома високу влажност. С обзиром да у кабинама станица за навођење ракета није било клима-урађаја, вентилатори у кабинама су вртели врео ваздух температуре око 60 степени Целзијуса и нису хладили ни апаратуру ни војнике. Наши војници су од униформе носили само челични шлем на глави и гаће. Зној се у потоцима сливао низ тело на под. Испод седишта оператора у кабинама биле су баре зноја које се нису сушиле. Долазило је до тешких случајева осипа од зноја и врућине, када човек губи борбену способност и мора да се хоспитализује.“

Александар Аносов, у саставу групе војно-научних стручњака обављао је специјалне задатке у Вијетнаму: „Наша група се бавила селекцијом и проучавањем трофејних модела америчке војне технике: неексплодиране муниције, мина и свега онога што је остајало од оборених америчких авиона. А током читавог вијетнамског рата оборено их је преко четири хиљаде, па је јасно да смо имали доста посла, нисмо се досађивали. Сада нашу групу понекад називају непријатним именом 'трофејци', а тада, у Вијетнаму, звали су нас 'Дивља дивизија'. Каква дивизија? Било нас је само неколицина, али стално нам се нешто дешавало: час нешто експлодира, час се запали. Пикантност ситуације била је у томе што смо били базирани у собици у згради наше амбасаде у Ханоју и све те 'мајсторије' су се дешавале свима пред очима. Зато су се људи, кад смо се прљави, уморни и необријани враћали са нашим пленом у базу, за сваки случај држали подаље од нас.”

Старији поручник Вадим Шчербаков, официр за навођење 88. дивизиона 274. противваздушно-ракетног пука ВНА: „Нисам се борио против авиона, него против пилота у њему...  Пажљиво гледајући у своје индикаторе, као да сам му гледао у лице, дисао му у потиљак, осећао све његове покрете, имао сам представу о томе шта он сад ради у својој кабини, летећи изнад зеленог тепиха џунгле, и чекао сам. Чекао сам када ће му попустити нерви или када ће га обузети претерана самоувереност. А када би се то догодило - крај! Мој си, момак! Старт! И.. .до сусрета на земљи (ако будеш имао среће да се катапултираш из растуреног авиона, ако те прво пронађу спасилачке групе, а не вијетнамски сељаци са мотикама... срећно ти било!) И није то ништа лично. Данас просто није твој дан. А може се десити да није ни мој...”

Алексеј Белов, старији пуковник војних стручњака у 278. противваздушно-ракетном пуку ВНА: „Једног ведрог дана изнад наше земунице на висини од око 100 метара пролетео је палубни јуришни авион за извиђање РА-5С Виџиленти. Група је била у 92. дивизиону, а ја сам писао извештај. Изашао сам да се протегнем и тада сам се сусрео са погледом пилота извиђачког авиона који је пролетео изнад мене. Те ноћи смо променили локацију, а следећег дана земуницу коју смо напустили погодило је 5 распрскавајућих бомби и 5 контејнера са касетним бомбама.”

Едуар Леканов, командант вода лансера противваздушног ракетног система „Волхов”: „У јулу 1966. године налазили смо се код Ханоја, чували смо највећи мост у југоисточној Азији. У суседној батерији вијетнамској јединици смо поверили самостално гађање и обе ракете су промашиле циљ. Фантом се окренуо и пошао у напад. Поред наше батерије експлодирала је напалм бомба и неколико капи ми је пало на бутину. Вероватно сам инстинктивно успео да земљом угасим запаљену смолу која ми је цурила низ ногу. Одмах су притрчали данти (другови на вијетнамском) и превили ми рану. У нашој батерији био сам само ја повређен, док је друга батерија потпуно страдала. После тог случаја Вијетнамци дуго нису вршили самостална гађања: 'Ратну вештину треба људски савладати!' ”

Изражавамо захвалност Међурегионалној организацији ветерана рата у Вијетнаму и председавајућем њеног президијума Николају Николајевичу Кољеснику за добијене материјале.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“