Чиме су се деца у Совјетском Савезу бавила после школе?

У советским дечјим клубовима и секцијама формирали су се будући инжењери, космонаути и спортисти. И све то било је бесплатно.

Много совјетске деце било је укључено у ваншколске активности у којима се није само проводило слободно време. Секције су биле корисне и у одабиру будућег занимања.

Први такви клубови почели су са радом у Москви, а касније и у другим градовима у СССР-у, почетком двадесетих година прошлог века. Звали су се домови или дворци пионира. На известан начин то су и били прави дворци, рестауриране трговачке виле национализоване после Револуције. Дворци пионира били су „лабораторије за васпитавање новог човека, културног грађанина социјалистичке отаџбине“, како су их описивали совјетски часописи.

И док су пре рата постојали само у великим градовима попут Харкова, Лењинграда, Кијева, Таганрога, педесетих година прошлог века почиње истински бум њихове изградње у целој земљи. За неколико година изграђено је више од две хиљаде домова пионира. Крајем осамдесетих било их је већ 3.800, а при сваком од њих радиле су десетине разних секција.


Један од највећих у земљи био је Московски дом пионира, отворен 1936. године у рејону Чистије пруди (шездесетих пресељен на Воробјове горе). Годину дана касније у дому је било више од 170 клубова које је посећивало три хиљаде тинејџера. Међу њима били су режисери Александар Мита, Станислав Ростоцки и Ролан Биков. Учило се цртање, плесање, анализа књижевног дела. Пионирима су у госте долазили тада познати писци Агнија Барто, Корнеј Чуковски, Самуил Маршак.

Велика пажња посвећивана је техничким секцијама. Фактички у сваком совјетском граду било је могуће уписати се у клуб за младе проналазаче, авиомоделовање, железнички и водени транспорт, телекомуникације, младе фотографе и синеасте.

Није било поделе на мушке и женске групе. али девојчице су се ипак радије одлучивале за ручну радиност, балет или драмску секцију уместо инжењерску. Пирографија и столарске радионице биле су популарније код дечака, мада је бивало и обрнутих примера.

Тинејџери који су волели аутомобиле, осим моделовања, могли су и да се сами провозају аутомобилима. У неким домовима пионира постојале су опремљене платформе за картинг и мото крос.

А чим је било младих аутомобилиста, морало је бити и младих саобраћајних милиционера. Тинејџери су на часовима носили плаву униформу и учили безбедност на путевима.

Постојале су и спортске секције, међу којима су биле и војно-патриотски оријентисане. Поред дечијих и омладинских спортских школа постојали су и клубови младих снајпериста, падобранаца, телеграфиста, кинолога, као и секције за спортску оријентацију и туризам. То нису била пука упутства како резервисати хотел, него прави туристички походи по шумама и сплаварење рекама.

А након чувеног лета Јурија Гагарина у бројним градовима у Совјетском Савезу појавили су клубови младих космонаута. Тинејџери су проучавали теоретске аспекте ракетног моделовања и историју космонаутике, али и имали школску летачку обуку на ваздухопловним тренажерима.

После распада СССР клубови су углавном почели да се наплаћују или су затворени. Ипак, у Русији настављају да раде бесплатно неке техничке секције, као што су дечје железнице и клубови космонаута при космичким центрима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“