Како је изгледао совјетски рат у Авганистану? (ФОТО)

Мада се о уласку совјетских трупа у Авганистан у децембру 1979. године понекад говори као о „совјетској инвазији на Авганистан”, ради се заправо о суздржаном одговору совјетских власти на вишекратне молбе тадашње авганистанске владе која је тражила војну помоћ у рату против муџахедина (тако су називани авганистански исламистички побуњеници).

Зачудо, совјетско руководство није било задовољно државним превратом у Авганистану у априлу 1978. године, којим је на власт дошла просовјетска Народна демократска партија Авганистана. За њих је знатно повољнија била ситуација у којој неутрална територија представља тампон зону између јужних совјетских република и Пакистана, Ирана и Кине.

Међутим, околности су приморале Совјете да се прилагоде. Москва је била све више забринута због исламистичких упада и неспособности авганистанског лидера Хафизула Амина да ситуацију стави под контролу. Совјетско руководство није било задовољно Аминовим стилом владавине, сумњајући да би могао да се удружи са совјетским непријатељима.

Москва је размишљала да коначно пристане на сталне захтеве за интервенцијом и да се притом такође отараси Амина. 27. децембра 1978. године совјетске трупе су брзо узеле под контролу Кабул, престоницу Авганистана. Специјалне снаге су напале Таџбегову председничку палату у којој се налазио Хафизула Амин.

До јутра наредног дана, 28. децембра, операција је успешно окончана и председник Хафизула Амин убијен. Међутим, уследила је крвава борба против исламистичких побуњеника која ће трајати наредних 10 година, све до фебруара 1989. године.

Супарници СССР-а у хладном рату пожурили су да осуде совјетску интервенцију и пруже помоћ муџахединима. Америка је муџахединима слала оружје, од којег су најзначајнији били преносни ПВО ракетни системи „Стингер”, с обзиром да су представљали извесну опасност за совјетске ваздухопловне снаге у земљи.

Мада неки верују да је упућивање ракетних система „Стингер” муџахединима означило прекретницу у рату, не постоје једнозначни докази који би указали на то да је амерички преносни ракетни систем драматично променио однос снага у корист антисовјетских трупа.

Иако су ривали Совјетског Савеза у хладном рату најпре протестовали против совјетске интервенцију у Авганистану, она им је легла као кец на десетку. САД су једва дочекале да Совјетима приреде њихов Вијетнам. „Нисмо ми натерали Русе да се умешају, али смо свесно повећавали вероватноћу њихове интервенције”, рекао је много година касније Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност америчког председника Џимија Картера 1977-1991.

На врхунцу конфликта совјетски контингент у Авганистану бројао је само 108.800 војника. Ради поређења, Америка је у Вијетнаму имала 543.000 војника на врхунцу интервенције. Па ипак, на неки начин рат у Авганистану је за Совјетски Савез био једнако трауматично искуство као рат у Вијетнаму за Америку.

Интервенција је Совјетски Савез приказала у лошем светлу пред међународном заједницом. Такође је представљала терет за совјетску економију, док је све већи број жртава изазвао незадовољство совјетских грађана.

Совјетски Савез је своје трупе коначно повукао из Авганистана у фебруару 1989. године, 11 година након прве интервенције. С обзиром да је то био рат против побуњеника, никаква конвенционална победа никада није извојевана.

Рат у Авганистану није окончан одласком совјетских трупа. Насилни џихад у земљи и ван ње само је добио на снази, доводећи на крају до тога да исламистичка фундаменталистичка политичка и војна организација талибана крајем 90-их преузме контролу над већим делом територије ове земље.

У октобру 2001. године Америка и њени савезници ушли су у Авганистан како би истребили талибане, сукобивши се тако са својим доскорашњим савезником.