Како је први гувернер Руске Америке управљао Аљаском?

„Овај споменик не говори о нашој историји нити о прихватању наше историје. Ово је споменик, место поштовања за некога ко не заслужује наше поштовање“, рекла је Дион Јеидикоа Брејди-Ховард, једна од припадница народа Тлингит, о статуи руског досељеника Александра Баранова, првог генералног директора Руске америчке компаније који је 1799. године основао град под именом Форт арханђела Михаила  (касније назван Новоархангелск).

Legion Media

Статуа коју је граду 1989. године (поводом обележавања 190 година Ситка) поклонила једна од градских породица постављена је у парку на обали мора. А сада, крајем јуна 2020, припадници народа Тлингит траже да се уклони.

Али Александар Баранов је био много сложенија личност него што већина становника Аљаске мисли, а сигурно није гајио злонамерне или геноцидне идеје које се обично повезују са колонизаторима.   

Предузимљив трговац

Када је Александар Баранов 1780. године стигао у Иркутск у источном Сибиру било му је 34 године. Рођен на северу Русије у граду Каргопољу у трговачкој породици, Александар је од тинејџерских дана почео да се бави породичним пословима у Архангелској области, Москви и Санкт Петербургу. У Иркутску је купио имање и почео да организује експедиције до Аљаске.

Људи које је ангажовао Баранов пловили су до обала Аљаске, где су ловили морске видре, веома бројне у тим пределима, због њиховог веома густог крзна, скупе робе у руско-кинеској трговини крајем 18. века. Ова трговина доносила је велику зараду. Један брод је могао да превезе крзно у вредности 50 до 70 хиљада рубаља у време када је годишњи приход од 2 до 3 хиљаде рубаља омогућавао раскошан живот.

Legion Media

Баранову се ускоро обратио Григориј Шелихов, оснивач компаније Шелихова и Голикова, специјализоване за трговину крзном морских видри, нудећи му место главног директора у својој компанији, које је Баранов преузео 1790. Компанија је запошљавала Алеуте и Алитуте који су насељавали Аљаску и ловили видре. Крзно је затим транспортовано у Русију трговачким бродовима.

Руски Писаро

После смрти Григорија Шелихова 1795. године, његова компанија је реорганизована у Руску америчку компанију, велики пословни подухват који је учврстио руску трговину крзном морских видри на Аљасци и околним територијама. Почетни капитал компаније био је 700 хиљада рубаља, а годину дана касније достигао је 2,5 милиона рубаља. Посао је био високо уносан, па су чак и чланови руске царске породице били акционари у компанији. Александар Баранов је био њен први генерални директор.

Григориј Шелихов

Kолекциja М. Кочерова

Себе је називао „руски Писаро“, али није био војник, а његови подухвати и достигнућа били су знатно скромнији. Почев од 1790. године Баранов је контролисао изградњу утврђења и села на руској Аљасци, позивајући градитеље бродова да бродове праве тамо, на острву Кодијак. Баранов је контролисао трговину крзном морских видри. Убијано је на десетина хиљада ових животиња. На Аљасци се оженио ћерком поглавице Алеута, са којом је имао неколико деце. 

1799. године Баранов је основао насеље, које ће касније постати град Ситка, под именом Форт арханђела Михаила. У то доба била је то само мала тврђава. 1802. године племена Тлингита напала су тврђаву, убивши 20-ак Руса који су бранили ово место и захтевајући откуп за заробљене Русе. Тек 1804. године Баранов је успео да поврати утврђење. Био је одлучан у намери да оснује град, а годину дана касније наредио је да се у Новоархангелску сагради осам кућа. Коначно је са Тлингитима склопио мир и поглавици поклонио огроман руски грб од бронзе.

Новоархангелск

Legion Media

Александар Баранов је био посвећен и неуморан колонизатор. Није имао предаха. Међутим, борба против Тлингита и управљање Алеутима нису били његови једини проблеми.

Баранов је имао проблема и са сопственим људима, Русима који су покушавали да шверцују крзно видри са Аљаске без његовог знања.

Други проблем је представљало снабдевање. Руски бродови су се често разбијали о хриди у густој магли код Аљаске губећи драгоцене товаре намирница и хране. Баранов је морао да пошаље капетана Ивана Кускова у Калифорнију, где је основан Форт Рос на месту данас познатом као Бодега Беј. Тада руска насеобина служила је за снабдевање Аљаске, јер је Калифорнија била богата житарицама и стоком.

Ситка, Аљаска

Getty Images

Барановљева сахрана на мору

Већ 1798. године Баранов је почео да тражи да буде ослобођен дужности. Николај Резанов, директор Руске америчке компаније, описао је из прве руке скроман живот Баранова.

„Нико од нас овде не живи посебно раскошно, али наш 'освајач' живи у некој дрвеној јурти, која је толико влажна унутра да свакодневно мора да се уклања буђ са зидова, да не спомињем јаке кише које овде падају и чине да место личи на сито. Изузетна личност! Он брине само о удобном животу других, док своје потребе занемарује у тој мери да сам га једном затекао како му кревет плива у бари воде и питао га да ли је ветар однео део колибе, на шта је он опуштено одговорио: Не, вода мора да је ушла са пијаце, и наставио са својим свакодневним руководећим пословима.“

Getty Images

У то доба Руска меричка компанија је стекла капитал од 4,5 милиона рубаља, док је он Аљаску напуштао готово у прњама. Најскупља ствар коју је добио био је руски орден Свете Ане 2. реда, који је заслужио 1807. године „за одбијање напада племена Тлингита“.

У новембру 1818. године Баранов је напустио Аљаску на броду „Суворов“. У марту брод се кратко зауставио на острву Јава, где се Баранов, коме је тада била 71 година, разболео. 16. априла 1818. Александар Баранов је умро на броду и сахрањен је у мору, никада се не вративши у отаџбину.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!