„Предионице“ и њихове становнице: Историја проституције у Руској Империји

„Предионице“ и њихове становнице 

У другој половини XVII века у Русији се појавио велики број Европљана који су радили за државу. Градили су бродове, обучавали војнике и занатлије, командовали пуковима и флотилама. За њима су стигли и трговци, кувари, слуге и проститутке. У Европи тога доба „љубав за новац“ одавно је била уобичајена ствар. Вероватно су се прве јавне куће у Русији појавиле управо у московској Немачкој четврти, типично европском градићу на обали Јаузе. 

Још 1697. године цар Петар је упутио наредбу јарославском војводи Степану Траханиотову, документ који је био упутство за све градске војводе, у којем се каже: „Строго треба водити рачуна о томе да у граду, предграђу и округу... и у селима [...] не буде крчми, блуда, ни дувана“, што директно указује да су се појавила места на којима сте за новац могли да добијете сексуалне услуге. Проституција је, праћена венеричним болестима, продрла и у војску. 

Царски указ од 13. фебруара 1719. године прописивао је да се у Москви „у истражним радњама хватају преступне жене и девојке које нису за смртну казну“ и да се затварају у „предионице“, где ће бити коришћене у производњи пређе и издржаване као затвореници на робији. У Петербургу прва таква установа била је Калинкински раднички дом у улици Фонтанка бр. 166. Познато је да је још за време царице Јелисавете Петровне „лечење радом“ овде спровођено анонимно: жене су се водиле под бројевима и имале су право да носе маску и скривају своје име и статус. 

Како су се Катарина II и Николај I старали о сексуалним радницама

Катарина II се лично бавила проблемима ширења инфективних и заразних болести, као и питањима јавног морала. Њен „Закон о пристојности“ (1782) забрањивао је организацију бордела и бављење проституцијом. За то су постојале новчане казне и смештање на шест месеци у „поправне домове“, тј. радне затворе или фабрике. Катарина је и раније, 1771. године, све привреднике обавезала да беспоговорно запошљавају осуђене проститутке, док су их раније фабриканти под различитим изговорима враћали назад полицији.

Власти нису покушавале да изолују или протерају проститутке и своднике, само су их повремено приморавали да раде за државу и плаћају казне. Крајем Катаринине владавине све проститутке су имале обавезу да пролазе медицинске прегледе. Царица је такође планирала да у градовима издвоји посебна места за јавне куће, али смрт ју је помела у остварењу те идеје.  

Павле I је са њему својственом гигантоманијом и „у инат“ мајци 1800. наредио да се из неког разлога баш московске проститутке пошаљу „у иркутске фабрике“. Од ухваћених и затворених 69 жена њих 19, углавном војничких жена и удовица, стварно су завршиле у Иркутску. Биле су то најстроже примењене мере против проституције у царској Русији. 

Николај I је у Русији фактички легализовао проституцију. Према ранијим законима, она је формално и даље била забрањена. Међутим, 1843. године основан је „Лекарско-полицијски комитет“ који је водио евиденцију о проституткама. Уместо личне карте оне су добијале „заменску карту“ у којој су бележени лекарски прегледи и уплате пореза. 1844. године објављена су „Правила за газдарице бордела“ и „Правила за јавне жене“. 

Николај I (који је, узгред, имао неколико познатих миљеница) био је војник и разумео је колико мушкарцима на дугој напорној војној служби (а у свим градовима су увек били смештени пукови редовне војске) недостаје женско друштво. Људску природу, сматрао је цар, не треба искоренити, него регулисати. 

Како су живеле руске проститутке? 

Од 1844. године борделе су уз дозволу полиције могле да отварају жене „од поверења“ од 30 до 60 година старости. У њима су могле да раде жене не млађе од 16 година (минимални узраст за брак у то доба). „Мадам“ је имала задатак да се брине о  здрављу жена у јавној кући. Јавне куће су редовно обилазили лекари, који су жене са очигледним симптомима „француских болести“ слали у болнице, а здравима су попуњавали карте. „Мадам“ је такође следовала казна ако би жене доводила „у стање потпуне исцрпљености претераном употребом“. Додајмо да је жена могла да напусти јавну кућу и добије личну карту назад. Повод је обично била удаја, старост, болест или предаја „девојке“ на старање рођацима уз обавезу да пазе на њену моралност.    

Јавне куће у руским градовима морале су да „раде тајно“, тј. без табли и рекламе. Такође је било забрањено да се налазе ближе од 300 метара од школа и цркава, али у руским губернијама то ограничење се стално смањивало. 

Клијенти су помоћу условних знакова могли да сазнају да бордел ради. Историчарка Светлана Малишева пише да је у једној улици у Казању као такав знак служила играчка у облику пса на прозору. Ако је она била окренута њушкицом напоље, девојка је била слободна. 

Било је забрањено да се у борделу држи царев портрет, док иконе нису биле забрањене. 

У провинцији је број „девојака“ у јавној кући увек био већи од броја кревета. У време слободно од посла, углавном дању, оне су седеле у истој кући у којој су радиле. Било им је забрањено да стоје поред прозора (и гледају кроз њега) или да се у групама шетају по улицама. Обавезан део њихове свакодневице било је пијанство. 70-их година 19. века власт је чак укинула забрану држања и продаје алкохола у јавним кућама, која се и тако никада није поштовала. 

Док је средином 19. века у Петербургу било регистровано око 2.000 проститутки, 1901. године у 2.400 јавних градских кућа радило је преко 15.000 жена (и то само легално!). Ради поређења, у Казању су 1859. године биле регистроване 274 проститутке у 11 јавних кућа, док је 1898. године било 35 јавних кућа, а података о броју жена у њима нема. Међутим, стварни број „продавачица љубави“ био је неколико пута већи од регистрованих. Не желећи да се региструју, „најстаријим  занатом“ су се бавиле и „хористкиње“, „харфисткиње“ и „певачице“, које су живеле при установама у којима су и радиле. Често су оне такође заиста певале или свирале музичке инструменте. 

Број жена које су продавале љубав у Русији уочи револуције 1917. године био је огроман. Посећивање проститутки у том друштву није сматрано за „блуд“, као што се сматрало у старој Русији, а сматра се и данас. То је био облик друштвено прихватљиве забаве за мушкарце, који је био уобичајен за студенте, официре и друге градске мушкарце. После Октобарске револуције у овој сфери много тога се променило.