Битка у којој су Немци могли проћи као у Стаљинграду (ФОТО)

1. Црвена армија је у децембру 1941. године кренула у контраофанзиву код Москве и одбацила трупе Вермахта 300 километара од главног града. „Први пут у овом рату сам наредио да се повуче велики део фронта“, морао је да призна Адолф Хитлер. Совјетска команда се, међутим, прерано понадала да ће брзо сломити групу армија „Центар“.

Слом немачко-фашистичких трупа код Москве. Почетак контраофанзиве Црвене армије. Совјетске трупе у ослобођеном селу. 06.12.1941

Самариј Гурариј/Sputnik

2. И поред огромног притиска совјетских трупа, Немци су успели да учврсте позиције између Ржева и Вјазме, само 200 километара од Москве. Тај истурени део фронта ће неколико година бити кост у грлу совјетске команде, јер је одатле Вермахт у сваком тренутку могао извршити нову офанзиву на престоницу.

Немачки тенкови на подручју Ржева.

Public domain

3. Управо овде је од октобра 1941. до марта 1943. године вођена Ржевска битка, једна од најкрвавијих битака у Другом светском рату. Треба истаћи да у СССР-у није постојао појам „Ржевска битка“, јер је свака појединачна операција Црвене армије, усмерена на уништење овог истуреног фронта, била третирана као засебан догађај. Таквог гледишта се придржавају и многи савремени историчари.

Борци Црвене армије у офанзиви.

Југорски државни универзитет

4. Немци су од овог истуреног дела фронта направили праву тврђаву. Само испред Ржева су направили 559 малих и великих бункера, и ископали седам километара противтенковских ровова. Ту је била концентрисана половина свих снага групе армија „Центар“. Немачка пропаганда је окарактерисала те положаје као „фирерову неосвојиву линију“, тврдећи да је „губитак Ржева једнак губитку половине Берлина“.

Немачке трупе. Ржев.

Југорски државни универзитет

5. Ржев је, по мишљењу историчара Алексеја Исајева, постао „Верден Другог светског рата“. Ту није било могуће извести блицкриг, и зато су вођене дуготрајне исцрпљујуће позиционе борбе. Била је то кланица која је однела стотине хиљада људских живота.

Гренадир

Југорски државни универзитет

6. Црвена армија је у зиму 1942. године доживела неуспех, после чега је нови покушај предузела у лето. Међутим, због недовољно добре процене могућности које је имао непријатељ, због грешака совјетске команде (чести фронтални напади) и расипања својих снага прва Ржевско-сичевска офанзивна операција у којој је учествовало пола милиона војника није могла да пробије све ешелоне непријатељске одбране. „Хиљаде шрапнела се као отровне шкорпије заривају у људе, кидају тела и земљу... ’Јуриш! Јуриш! – вичу преживели командири и мртви падају поред својих бораца“, написао је касније Борис Горбачевски, командир стрељачког одељења 215. стрељачке дивизије.

Артиљерци на полазним положајима у борбама код Ржева 1942. године.

Југорски државни универзитет

7. Совјетске трупе су уз велике губитке успеле да се током лета и јесени пробију неколико десетина километара у дубину територије коју је непријатељ окупирао. Јесењи пљускови су знатно отежали деловање авијације и опште напредовање Црвене армије. „У рову је вода била скоро до колена, а у води наши и немачки лешеви, и нешто меко и клизаво се још мрда под ногама, а ми балансирамо на том неравном дну рова, ескивирамо смртоносне ударце и сами их задајемо непријатељу“, записао је Петар Михин, командир ватреног вода 52. стрељачке дивизије, описујући борбу прса у прса. Делови 30. армије су се 27. септембра чак и пробили у Ржев, али су пристигле непријатељске резерве и потиснуле их назад.

Битка код Ржева, Северозападни фронт, 20.08.1942.

Анатолиј Гарањин/Sputnik

8. Немце је „ржевска кланица“ ипак скупо коштала. У лето и јесен 1942. године најкрупнија дивизија Вермахта под називом „Велика Немачка“ (18.000 војника) за неколико недеља је у борбама изгубила око 10.000 људи, што мртвих, што рањених. У многим пуковима 9. армије генерал-пуковника Валтера Модела, која је бранила Ржевско-вјаземски истурени фронт, изгинули су сви ветерани, који су учествовали још у пољској и француској кампањи 1941. године. На смену су им из Западне Европе послати регрути који још нису „омирисали барут“.

Велики отаџбински рат, 1941-1945. Војници Црвене армије прегледају онеспособљену технику коју су Немци оставили код Туле.

Георгиј Липскеров/Sputnik

9. Како истиче историчарка Светлана Герасимова у свом истраживању „Ржевска кланица. Изгубљена Жуковљева победа“, „за Хитлера је било питање престижа да заузме Стаљинград и не уступи Ржев, а за Стаљина да заузме Ржев и не уступи Стаљинград“. Прва Ржевско-сичевска офанзивна операција није постигла тај циљ, али је осујетила припреману офанзиву на Москву и увукла у окршај немачке дивизије које су биле планиране за пребацивање на југ, где је већ почела Стаљинградска битка.

Црвеноармејци иду у напад на Калињинградском фронту, а тенкови их покривају. Ржевско-сичевски део фронта, 1942.

Југорски државни универзитет

10. Друга Ржевско-Сичевска офанзивна операција („Марс“) далеко је мање позната од њеног „близанца“, операције „Уран“ у Стаљинграду. Црвена армија је покренула „Марс“ 25. новембра, недељу дана после „Урана“, и имала је на подручју Ржева више војника и артиљерије него код Стаљинграда. Али ипак није могла да стегне у обруч Моделову Девету армију како је стегла Паулусову Шесту армију, јер код Ржева није било слабих румунских трупа на десном и левом крилу, а непријатељска одбрана је била добро припремљена и успешно је одбијала све совјетске фронталне нападе. Средином децембра 1942. године офанзива Црвене армије код Ржева је потпуно спласнула. „Марс“ није постигао циљ, али је везао немачке дивизије, не дозволивши им да се пребаце код Стаљинграда и деблокирају опкољену Шесту армију.

Совјетски тенкови у заседи код Ржева.

Public domain

11. После катастрофе код Стаљинграда, када је Црвена армија заузела Велике Луке у позадини 4. и 9. армије, немачке трупе на Ржевско-вјаземском истуреном фронту су биле на ивици пропасти. На крају су у марту 1943. године у операцији „Биво“ потпуно очистиле истурени фронт, тако да Москва више није била угрожена.

Борци Црвене армије у окршају у околини града Велике Луке.

Владимир Гребњов/Sputnik

12. По мишљењу Алексеја Исајева, борбе код Ржева су допринеле успеху Црвене армије код Стаљинграда, а посредно су допринеле и совјетском тријумфу у Курској бици у лето 1943. године. Моделова армија је била веома исцрпљена, у Ржевској бици је изгубила много људи и није могла да обнови борбену готовост до почетка Курске битке, тако да је њена офанзива на северном делу Курског фронта (која је третирана као кључна) брзо спласнула.

Улица у ослобођеном Ржеву.

Југорски државни универзитет

13. У једној од најкрвавијих битака Другог светског рата, вођеној од октобра 1941. до марта 1943. године, Црвена армија је поднела велике губитке. Убијено је, рањено, нестало без трага и заробљено преко милион и триста хиљада њених војника. Процењује се да су Немци изгубили од 400.000 до 700.000 војника. „Са тих поља нико није ни уклањао кости“, рекао је један житељ града Гжатска (јужно од Ржева) московским истраживачима када су дошли после рата: „Понегде су булдозером склањане, а понегде су преоране заједно са земљом. Понекад је човек морао да вози трактор и гледа некуд у даљину, у неку брезу, да не скрене са правца, само да не гледа у земљу и не види на шта трактор наилази“.

Ржевска битка

Југорски државни универзитет

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!