5 ствари које су биле ЗАБРАЊЕНЕ у совјетским школама

Зенин/Sputnik; Архив Разиных
Бројне забране ученицима готово нису остављале простора за лични избор и експресију, а оне који су их кршили очекивале су последице.

Ко је одрастао у Совјетском Савезу зна да је школа била више од образовне институције. Школа је строго прописивала како свако дете треба да се облачи, како треба да изгледа, шта и како треба да пише, па чак и којом руком. Нека деца су примерно поштовала ова правила, а друга су их мрзела из дна уше и улазила у конфликт са системом.

Не сме се писати левом руком

До извесног времена у совјетским школама није било леворуких или званично није требало да их буде. Леворуке су просто учили да пишу десном руком. Сматрало се да ће леворуким у будућности бити теже да раде и да ратују, јер су и оружје и различита производна опрема били направљени за десноруке, док другачије варијанте нису биле предвиђене.

Леворукима је преостајало само да се прилагоде или да уђу у дуг сукоб са учитељима. „Мој тата је леворук, научили су га да пише десном руком. Каже да су чак тукли лењиром. Када сам почео да пишем левом руком и наставници су ми рекли да ће ме научити да пишем десном, све сам их послао где треба. И даље сам леворук”, написао је један корисник на друштвеној мрежи „Пикабу”. Док други пише: „Нису успели да ме науче да пишем десном. Чак сам добијао јединице. Моја тврдоглавост је била јача.”

Ова пракса је укинута тек 1985-1986. Министарство здравља је признало да је то штетно за психичко здравље деце, а Министарство просвете је примило директиву да треба заштитити леворуко писање.

Не сме се писати хемијском

У Совјетском Савезу се веровало да су хемијске оловке непријатељи лепог рукописа. Зато су биле строго забрањене све док дете не би научило краснопис. Ова мера је била привремена и примењивала се обично само у почетној фази школовања.

Имам 48 година. У првом разреду су нас терали да пишемо пенкалом са промењивим врхом. То је дрвена дршка са металним прстеном у који се убацивао врх. Имали смо мастило, упијајући папир. Требало је сакупити довољан број четворки и петица из краснописа, како би учитељица појединачно дозволила ученику да пређе на пенкало са патронама. У другом разреду могли смо да користимо и хемијске оловке, али само плаве боје” , каже Сергеј.

Јулија Карабинцева се такође сећа како су чак и 80-их прваци писали пенкалима све док им учитељ не би дозволио да пређу на хемијске. „Тек када би се учитељ уверио да сте стекли леп рукопис, дозвољавао је прелазак на хемијске оловке.”

Ништа осим школске униформе

Фармерке, џемпери, хаљине на цветиће, па чак и шарене машне за косу били су неприхватљиви. Све је код свих морало да буде исто.

Понекад је доктрина о томе да нико не сме да се издваја, да показује своју индивидуалност, долазила до апсурда. На пример, ако би неко дошао у новим патикама у школу, могао је да добије грдњу или би његове родитеље позвали у школу. Зато што је требало да се сви ученици осећају једнакима”, сећа се уредник одељења за културу портала RussiaBeyond Олег Краснов. Ради се о томе да су се у Совјетском Савезу патике појавиле само код појединаца, код оних чији су родитељи пословно или по посебној дозволи могли да путују у иностранство. Велика већина је носила само платнене патике и ципеле совјетске производње. „Моја мама је путовала у земље социјалистичког блока и доносила ми ствари. Радовао сам се томе, али трудио сам се да их не носим у школу”, додаје он.

Без лакираних ноктију, шминкања и фарбања косе

За то сте могли бити избачени из разреда или чак јавно кажњени. На пример, шишање предуге косе код дечака. Данас би то био повод за тужбу, али у то доба то је била васпитна мера и забавна епизода из школског живота.

Имате среће што живите данас. Мог оца је лично директорка трипут шишала. Просто му је одсекла прамен косе пред читавим школским збором”, пише један учитељ и корисник друштвене мреже „Пикабу”.

Увек сам имала густе трепавице и бадемасте очи, али у старијим разредима на то су почели више да обраћају пажњу. Учитељима се чинило да сам ставила маскару. Кад бисте знали колико пута су ме истерали са часа у тоалет да оперем непостојећу маскару”, каже Јулија Шиховцева.

За лакиране нокте бисте такође били истерани са часа уз грдњу.

Минђуше су забрањене

И најзад, наставника сте најлакше могли да избезумите ако у школу дођете са минђушама у ушима или на другом делу тела. Скромне, готово неприметне минђуше девојкама су се обично праштале, али све друго би изазвало веома бурну реакцију.

1989. године, уочи перестројке, када је музички андергрануд у земљи већ био популаран и раширен, појавили су се и ђаци који су себе сматрали металцима или панкерима. И код мене у разреду је био један панкер. У школи је изгледао доста обично, оно што га је одавало била је фризура. Носио је накострешену косу средње дужине ”, сећа се Краснов. „Али једном се појавио са минђушом у облику крста у увету. Био је то час историје са наставницом комунисткињом старог кова. Она је причала још једну своју причу, кад су јој се очи изненада зауставиле на њему. Видела је крст и почела да муца, а онда је полако села на столицу и изгубила свест. Истина, брзо се опоравила и почела да урла тражећи да скине минђушу. Момак је мирно одбио. Наставница је поцрвенела од беса и истерала га са часа.”

Како је данас?

Савремене школе у Русији више немају ништа заједничко са школама из совјетског доба. Али ипак, неке од ових забрана важе и данас. У неким школама ученици носе школску униформу, а у неким су забрањени мобилни телефони и дуга коса код дечака.

Ни код нас дечацима није била дозвољена дуга коса, а девојчице нису смеле да се шминкају. У 9. разреду су ме истерали са часа, јер сам се офарбала у плаво. Никакве фармерке ни патике. Школу сам завршила 2012”, пише корисница Ketto. 

Притом, што је школа елитнија, правила су строжа ( и забрана је више): „У приватној московској школи све то исто је и даље забрањено, осим хемијских оловака. А како се деци не би учинило да је живот лак, до седмог разреда није дозвољено писање домаћих задатака на компјутеру... мора се писати само руком. Тако да нисмо далеко отишли од Совјетског Савеза. Али сада за 100 хиљада рубаља (1.400 долара) годишње.”

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“