Сабљама на тенкове: Како је козачка коњица напала Немце

„Када су коњаници кренули у јуриш – козачки кафтани се вијоре, сабље пружене у напад, коњи фркћу (а коњ кад јури носи такву силу), и читава та лавина обрушава се на тенкове, на артиљерију, на фашисте – било је као у кошмару. А фашиста је било много, било их је више, корачали су са аутоматским пушкама наготовс, поред тенкова – и нису издржали, схватате, нису издржали ту лавину. Бацали су пушке и бежали...ˮ - наводе се у књизи Светлане Алексијевич „Рат нема женско лицеˮ сећања санитарне инструкторке Зинаиде Корж која је присуствовала нападу.

Према једној верзији догађаја, козаци 13. Кубањске дивизије напали су непријатељске положаје на којима су се налазили артиљерија, тенкови и минобацачи. Силовит напад коњице био је широк од један и по до два километра. Немци су притом прекасно отворили ватру и нису успели да зауставе коњанике. Непријатељу није помогла ни авијација. До њеног доласка козаци су већ ушли у борбу прса у прса и помешали се са Немцима. Пилоти су покушали да поплаше козачке коње, летећи ниско над земљом, али то им није пошло за руком.

Према тој верзији, коњаници не само што су пробили немачку одбрану, него су такође ручним бомбама и флашама са запаљивом течношћу уништили и неколико тенкова.

Један од учесника напада Јефим Мостовој касније је испричао да је призор масовног јуриша козачке коњице привремено паралисао Немце и то им је омогућило да се приближе.

Он је говорио о најбољем јунаку Соколову који се „као вретено завлачио у гужву Немацаˮ. Соколов је, према речима његових сабораца, тада посекао двадесетак непријатеља, али га је оборио немачки метак. Јефим Мостовој се сећао и 17-годишње козакиње Ксеније Кулибабе, која је такође учествовала у бици и, спустивши узде, у трку пуцала из аутомата Шпагин.

„А онда сам видео свог Немца. Они се нису чак ни завлачили у ровове него су просто легли у високу траву. Мој ми је заклонио све, јасно сам видео његов шлем, сиве очи, чкиљио је, очигледно му је сметало сунце, док смо ми долазили из правце сунца. И без звука му је аутомат у рукама припуцао, као у нападу епилепсије. Није погодио. Тад сам га дохвати, право под шлем, како су нас учили... А затим су нам прорадили инстинкти. Свет се појављивао на тренутке... На нама је било пуно крви. И на коњима. Дуго смо се пралиˮ, присећао се козак.

Неки очевици тврде да је успеху напада допринео повољан рељеф терена и густо растиње које је сакрило припрему напада. А покушај Немаца да крену у контранапад спречили су топови противтенковског дивизиона. Неки сведоци кажу да су напад козака подржавали и тенкови.

Према другој верзији догађаја, козачка коњица је напала немачку пешадију која је у колони напустила насеље. Такође постоји мишљење да су напад извеле 12, 13, 15 и 116. дивизија 17. коњичког корпуса како би зауставиле напредовање Немаца и Румуна.

Тачних података о губицима са оба стране нема. Губици Немаца се у различитим изворима крећу од 400 до 5.000 људи. Такође се спомиње да је непријатељ изгубио минобацаче и оруђе, као да је 300 Немаца заробљено.

А према подацима пуковника Бардадина ради се о највише 100-150 убијених фашиста. Док је нападач изгубио око 400 људи (убијених и рањених) и око 200 коња. У другим изворима се наводе губици козака од 1000 људи, три оштећена тенка Т-34 и четири БТ-7.

У сваком случају, козаци на коњима су на Немце оставили неизбрисив утисак. О томе , између осталог, сведочи дневник пронађен код једног убијеног немачког војника. „Пред нама су се појавили неки козаци. То су ђаволи, а не људи. И имају челичне коње. Живи се нећемо извући...ˮ - записао је он пророчанске речи.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!