Како су робијаши правили најбоље совјетско оружје (ФОТО)

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru; NKVD archive; Bundesarchiv
Совјетско руководство је осудило стотине научника на казну затвора, али им је дозволило да на робији раде свој посао за добробит отаџбине. Таквим ученим робијашима су за успешне пројекте додељивана највиша признања СССР-а.

1. Током 1930-их се у Совјетском Савезу догодило нешто нечувено – конструисање најновијег наоружања за Црвену армију поверено је робијашима. У време масовних репресија, када је човек лако могао заглавити у затвору или казнено-поправном логору, и то само због нечије дојаве (често због дојаве колега, из зависти), иза решетака су се нашле стотине научника, конструктора и инжењера. Како је писао пилот Михаил Громов, „хапшења су вршена зато што су конструктори авиона писали дојаве једни против других, свако је хвалио свој авион и блатио друге“.

2. Научници су проглашавани за „народне непријатеље“, суђено им је за издају, шпијунажу или наношење штете совјетској држави, али су ти осуђеници ипак поседовали сувише драгоцено знање и сувише велику стручност да би били послати у Сибир на сечу шуме.

Робијаши граде Беломорско-балтички канал.

3. Тако су се у СССР-у појавили „посебни конструкторски бирои“ или „посебни технички бирои“ који су се у затворском жаргону звали „шарашке“. У њима су научници „искупљивали кривицу“ трудећи се за добробит државе и радећи иза бодљикаве жице под надзором наоружаних стражара Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД).

Научноистраживачки институт за комуникације („Марфинска шарашка“).

4. Услови живота у „шарашкама“ су били далеко бољи него у обичним затворима. Утамничени научници су имали на располагању чисту постељину, туш, библиотеку, цигаре, колаче и кекс уз чај, и наравно, простор неопходан за рад. Били су ослобођени чишћења затворског круга. За те послове су ангажовани цивили. Па ипак се не може рећи да су те установе биле некаква одмаралишта. Често су људи из НКВД-а били изразито груби према научницима, да ови не за бораве да су „непријатељи радног народа“.

5. Кроз „посебне конструкторске бирое“ су прошле десетине најбољих стручњака из целе земље: „отац совјетске космонаутике“ Сергеј Корољов који је 1961. послао Гагарина у космос; творац најтиражнијег совјетског бомбардера Пе-2 Владимир Петљаков; конструктор главних совјетских ловачких авиона И-15 бис, И-16 и И-153 Николај Поликарпов и многи други конструктори авиона, тенкова, артиљеријских система и подморница, хемичари, архитекте, математичари, рударски инжењери, итд.

С. П. Корољов после 18 месеци робије, 29. фебруар 1940.

6. Основни совјетски бомбардери Другог светског рата Пе-2 и Ту-2 конструисани су управо у „посебним конструкторским бироима“. У тим бироима је модернизован и противтенковски топ калибра 45 мм, конструисан је пловећи тенк Т-37, као и самоходно артиљеријско оруђе Су-152 и још много тога. Поред наоружања, у „шарашкама“ су урађени пројекти интеријера кабинета Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД), сале за седнице у Московском кремљу и владиних вила на Каменом острву у Лењинграду.

Немачки војници разгледају совјетско самоходно артиљеријско оруђе СУ-152.

7. Наруџбине су стизале како из Кремља, тако и од регионалних власти. На пример, из централног комитета Комунистичке партије Абхазије стигла је наредба да се пројектују ентеријери пароброда „Севастопољ“, јахти и чамаца Г-4 за НКВД, и тај задатак је успешно извршен.

Цртеж торпедног чамца типа „Г-5“.

8. Настала је парадоксална ситуација када је на пројекту новог ловачког авиона за совјетско ратно ваздухопловство радило неколико конструкторских бироа, а један од њих су чинили „народни непријатељи“ који су живели и радили иза решетака. Често је управо тај колектив робијаша постизао већи успех од њихових колега на слободи.

Авион Пе-2

9. По завршетку Другог светског рата на територији Немачке под контролом совјетских трупа, као и у самом СССР-у, почеле су да се појављују „шарашке“ у којима су радили немачки стручњаци (већином стручњаци за моторе, балистичке ракете и нуклеарно оружје). Једним делом су то били ратни заробљеници, док су други добровољно долазили да раде за некадашњег непријатеља. Овде су они имали (по совјетским стандардима) добре услове за живот и добру плату. Па ипак, слобода им је била веома ограничена. Чак су и годишњи одмор морали да проводе искључиво на територији својих насеља, што је са великом будношћу контролисао НКВД.

„Радна комуна бр. 2“ Уједињене државне политичке управе НКВД на територији Николо-Угрешког манастира.

10. Успешан пројекат настао у затвору често је био нека врста „индулгенције“ за научника и његове колеге, тј. тако су стицали могућност да се врате на слободу. Такви стручњаци су били ослобођени свих оптужби (мада је било изузетака: Владимир Пољаков је изашао из затвора 1940. године и две године касније је трагично изгубио живот, а потпуно је ослобођен оптужби тек 1953, тј. посмртно), поново су стицали сва права и враћали се на своја радна места. Штавише, бивши робијаши су за своја достигнућа понекад добијали чак и једно од највиших признања у СССР-у, Стаљинову награду, те су тако некадашњи „народни непријатељи“ постајали народни хероји.

Владимир Михајлович Петљаков (1891-1942), совјетски конструктор авиона.

11. „Шарашке“ су нестале са Стаљиновом смрћу. После 1953. године су затворене све установе тог типа. Многе су преуређене у обичне научно-истраживачке институте које данас још увек постоје и функционишу.

„Радна комуна бр. 2“ Уједињене државне политичке управе НКВД на територији Николо-Угрешког манастира.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“