Како су се и зашто Румуни борили против СССР-а у Другом светском рату? (ФОТО)

22. јуна 1941. године у 3 сата и 15 минута ујутро румунска војска је заједно са немачком ушла на територију Совјетског Савеза. Тако је за Румунију почео Други светски рат, који ће јој донети низ тешких пораза, кардиналну промену државног уређења, али и значајно територијално проширење.

30-их година 20. века Румунија је играла огромну улогу у стратешким плановима Трећег Рајха: она је имала дугу границу са Совјетским Савезом (а нацисти су се интензивно припремали за борбу против њега), поседовала је излаз на Црно море и налазишта нафте од виталног значаја за немачку економију. Међутим, покушаји Немаца да Румуне укључе у војнополитичку сарадњу били су неуспешни: Букурешт је доследно спроводио антинемачку политику, одбио је да учествује у подели Чехословачке, а у рату се држао неутралне профранцуске позиције.

Румунима, који су у другој деценији 20. века значајно проширили границе своје земље на рачун ослабљених суседа, потпуно је одговарао статус кво. Међутим, СССР, Мађарска и Бугарска, које су 30-их година ојачале, имале су бројне територијалне претензије према Румунији и нису желеле да се постојеће стање одржи. Ове супротстављене интересе искористили су Немци, који су намеравали да сломе Букурешт и увуку га у сферу својих интереса.

Готово половина румунске територије представљала је бомбу са одложеним дејством. Упркос интензивној румунизацији Јужне Добруџе, добијене од Бугарске још 1913. године после Другог балканског рата, бугарско становништво у овој области је било доминантно током наредних година. Значајан број Мађара (око 30%) живео је у Трансилванији која је после Првог светског рата одузета Мађарској. Поред тога, Москва се није помирила са губитком Бесарабије, која се у саставу Руске Империје налазила од 1812. године и коју су Румуни, искористивши хаос Грађанског рата у Русији, припојили 1918. године.

Коначно, суседи који су обезбедили подршку Немачке изнели су Румунији 1940. године своје територијалне претензије, које је она морала да прихвати. Према совјетско-немачким споразумима, Немци се нису мешали када је у јуну 1940. године Совјетски Савез повратио Бесарабију. У августу током Друге бечке арбитраже Берлин и Рим су извршили отворени притисак на Букушерт и приморали га да Мађарској врати Северну Трансилванију (јужни део је остао Румунији). Уз подршку Немачке и СССР-а Бугарска је у септембру повратила Јужну Добруџу.

Изгубивши 38% територије, „Велика Румунијаˮ је брзо престала да буде „великаˮ. Посебно јој је тешко пао губитак Трансилваније, јер је мађарска територија сада продрла у само срце Румуније. У региону су почели мађарско-румунски сукоби и масовни одлазак десетина хиљада Румуна у своју историјску домовину.    

Искористивши хаотично и ослабљено стање у Румунији, која се нашла у обручу непријатеља, Немци су јој предложили да учествује у будућој подели Совјетског Савеза, при чему не само што би повратила Бесарабију и Северну Буковину, него би добила и велику територију совјетске Украјине све до Дњепра. Пристајући на договор са Немачком, Румуни су се надали да ће бити преиспитано и питање Северне Трансилваније. Када су се 20. новембра 1940. године Мађарска, а три дана касније и Румунија, прикључиле Тројном пакту (војни савез Немачке, Италије и Јапана) настала је парадоксална ситуација: два непомирљива непријатеља постали су савезници и почели да дејствују у интересу Трећег Рајха.

Током кампање 1941. године румунска армија је била превише слаба да би се сама борила против СССР-а: недостајало им је оклопних јединица и артиљерије, а основу оружаних снага до тада је чинила коњица. Осим тога, борбена обука и морал румунских војника нису били на завидном нивоу. Румунску офанзиву подржале су 11. немачка армија и јединице 14. армије, што је укупну ударну моћ ове формације подигло на 600 хиљада људи.

16. јула пала је престоница Молдавске ССР Кишињов, а 23. јула са освајањем Бендера читава Бесарабија и Северна Буковина нашли су се у рукама Румуна и  поново су укључени у састав њиховог краљевства. Са напредовањем немачке и румунске армије на исток део територија совјетске Украјине Берлин је дао на управљање Букурешту. Престоница такозваног Губернаторства Транснистрија била је Одеса.

На иницијативу румунског лидера („кондукетораˮ) Јона Антонескуа, који је уживао велико Хитлерово поштовање, Румунија је активно учествовала у холокаусту, што је довело до смрти од 300 до 400 хиљада Јевреја. „Са другом децом сам напасао стоку поред шуме коју су код нас звали Брижатиˮ, сећао се Михаил Цуркин из Одеске области. „Приметили смо да је тамо нека гомила људи, пришли смо ближе и угледали групу Јевреја. Било их је преко стотину и копали су ров... Румуни који су нас угледали позвали су старију децу и понудили им: 'Ко хоће да пуца из митраљеза?' Притом су се смејали... Али ми смо побегли и када смо видели да су их стрељали, расплакали смо се...ˮ У фебруару 1942. године Румуни су прекинули масовна стрељања Јевреја, али су све до изласка земље из њихове „осовинеˮ наставили да их хватају и шаљу у гетое и концентрационе логоре.

Румунске снаге су заједно са Вермахтом стигле до обала Волге и Кавказа. Немачке војсковође су имале крајње лоше мишљење о њиховим борбеним квалитетима. „Команда снагама које су од 1918. године биле под француским утицајем остала је на нивоу Првог светског ратаˮ, рекао је фелдмаршал Ерих фон Манштајн о румунским оружаним снагама. 

Управо на Румуне је као на најслабију карику у непријатељској одбрани ударио главни напад совјетске војске током операције „Уранˮ (операција опкољавања 6. немачке армије у Стаљинграду). Током одлучујуће битке Другог светског рата потпуно су уништене 3. и 4. румунска армија, а погинуло је преко 158 хиљада румунских војника.

Док су у општем повлачењу Вермахта румунске снаге прилазиле границама своје домовине, у земљи  је јачало антинемачко и пацифистичко расположење. 23. августа 1944. године, када су се борбе са Црвеном армијом већ водиле у Молдавији и на североистоку Румуније, у завери коју је организовао краљ Михај I свргнут је Јон Антонеску. Краљ је објавио да се одмах прекида рат против СССР-а и западних савезника, а већ 31. августа у Букурешт је без отпора ушла совјетска војска. Румунија се прикључила антинацистичкој коалицији и њене армије су учествовале, између осталог, у ослобађању Будимпеште и Прага.

Рат против Совјетског Савеза однео је животе 475 хиљада румунских војника. Уз подршку Москве одредбе Друге бечке арбитраже су поништене и Трансилванија је враћена у састав Румуније. Јон Антонеску је стрељан 17. маја 1946. године као ратни злочинац. Чак и после уласка у совјетску сферу утицаја Румунија је током две године задржала монархистичко уређење. Михај I, „краљ-комсомолацˮ, како су га звали у Москви, чак је одликован највишим војним орденом СССР-а „Победаˮ.  Тек 30. децембра 1947. године локална комунистичка влада је приморала краља да се одрекне престола, укинула монархију и прогласила оснивање Народне Републике Румуније.