Већина данашњих грађана Русије никада уживо није видела Стаљина, а нису видели ни снимке његових говора. Зато када се на Јутјубу појављују овакви снимци, многи у коментарима пишу „први пут чујем његов гласˮ и изненађује их како се он понашао, како се смејао или шалио. То није никакво чудо. Снимци са таквим Стаљином, харизматичним и „позитивнимˮ, дуго су били скривени у архивама.
На чувеном 20. конгресу партије 1956. године нови генерални секретар Никита Хрушчов је одржао говор о Стаљиновим злочинима и земљу усмерио у правцу рушења култа његове личности. Хрушчов је такође истакао да је у стварању овог култа значајну улогу одиграла кинематографија. Наредних неколико година нису приказивани филмови са Стаљином снимљени током његове власти, а нови филмови о њему нису снимани.
Из филмова "Пад Берлина" и "Стаљинградска битка", 1949.
Михаил Чиаурели/Мосфильм, 1949; Владимир Петров/Мосфильм, 1949Савремени грађани Русије су навикли да лик Стаљина доживљавају на основу касних совјетских и савремених филмова и хуморески. У њима се „народни вођаˮ приказује у карикираном облику са неизоставним атрибутима: војна униформа, војна шапка, лула и јак грузијски акценат. Због тога наводно делије злокобније.
Али колико овакав приказ одговара реалности? И колико је упадљив био његов акценат?
Они који су уживо слушали вођу како говори били су изненађени тиме што на снимцима не могу да му препознају глас. У бившем архиву Политбироа ЦК КПСС сачуван је дневник Стаљинове рођаке Марије Сванидзе. (Њен муж је био брат прве Стаљинове жене и они су се породично дружили). Обично је Марија уживо слушала Стаљина, али једном га је 1936. године чула преко радија и била је изненађена. „Како је необично, нисам препознала његов глас, преко микрофона му је боја гласа другачија, а акценат 100% израженији него у животу. Он веома чисто говори руски и обрти које користи су потпуно у духу народног руског језика...ˮ
Стаљин, чије је право презиме било Џугашвили, рођен је 1878. године у граду Гори недалеко од Тифлиса у Руској Империји (данашња престоница Грузије Тбилиси). До осме године није говорио руски језик, али мајка је хтела да га пошаље у православну средњу школу и тражила је од деце локалног свештеника да Стаљина науче руски.
У Тифлису је било много револуционара који су тамо протерани из Москве и Петербурга. Јосиф се с њима интензивно дружио и заинтересовао за марксизам, а касније почео да се бави агитацијом. Наравно, говорио је претежно на руском и управо тада узео псеудоним Стаљин, са очигледном руском основом.
Стаљинова ћерка Светлана Алилујева писала је у својој књизи мемоара „Двадесет писама пријатељуˮ да до шесте године није чак ни знала да јој је отац Грузин. У породици се говорио руски и тек јој је старији брат рекао да је „отац некада био Грузинˮ. Шта је то тачно значило она није разумела.
Истовремено Светлана је писала о томе да је њен отац волео грузијске песме, као и руске и украјинске, и да је са задовољством певао са пријатељима. „Имао је одличан слух и висок, чист глас (док је, напротив, из неког разлога говорио пригушеним и ниским тихим гласом).ˮ
При том је Марија Сванидзе истицала веома лош квалитет снимака, који су звучали као да Стаљин говори у бучној соби, тако да се тешко нешто могло разумети. Марија је у томе чак видела „саботажу од стране везистаˮ.
Постоји и разлика између појединих говора. Ево једног доста шаљивог веселог говора вође на отварању московског метроа. Акценат се практично не примећује.
Постоји и снимак Стаљиновог обраћања нацији преко радија 1941. године, на самом почетку рата. Он прави паузе и очигледно контролише свој глас. Акценат се не чује.
А ово је снимак такође из 1941. године, али већ једног слободнијег обраћања Стаљина црвеноармејцима. Он само повремено гледа у текст, а остало говори из главе. Акценат је овде већ уочљивији, можда због узбуђења.
Ово је снимак из 1952. године, један од последњих Стаљинових говора пред партијом. Ту он говори веома јасно, правећи паузе. Акценат се практично не чује.
Стаљинов преводилац Валентин Берешков напомиње да је Стаљин имао грузијски акценат и чак више од тога, да је Стаљин са њим умео да се поиграва. Присећао се како је за време преговора са Черчилом о отварању другог фронта дошло до напетости и да је Стаљин „полако изговарајући речи, можда чак са намерно појачаним грузијским акцентом...ˮ изрекао доста оштре реченице о томе да Енглези не би требало да се „плашеˮ Немаца.
Још један занимљив детаљ у свом интервјуу је изнео каснији Стаљинов преводилац Владимир Јерофејев. „Молотов ме је упозорио: ни у ком случају не треба тражити да нешто понови. Ако ниси чуо, сналази се како умеш. Иначе ће се Стаљин увредити да наводно има неразумљив акценат.ˮ
Многи сматрају да је после победе над Хитлером Стаљин дефинитивно почео себе да доживљава као руског вођу и да више није желео да га повезују са Грузијом.
Љубитељи теорија завере верују да је ове разлике лако објаснити тиме што је Стаљин имао велики број двојника. Неки су имали јачи, а неки слабији акценат.
Постоји и друго популарно тумачење: Стаљин уопште није био Грузин. Наводно његова породица нема грузијске, већ осетинске корене. Још мистериознија верзија тврди да Стаљинов отац није био Висарион Џугашвили, него Николај Пржеваљски који је био у посети Горију.
Николај Пржеваљски и Јосиф Стаљин
Public Domain; МАММ/МДФМеђутим, нејасно је какве везе биолошки отац има са акцентом детета, јер до 8. године Стаљин је говорио само грузијски. Осим тога, са сарадником Лаврентијем Беријом Стаљин је често разговарао на грузијском, а Берија је имао уочљивији акценат.
На крају постоји и верзија према којој на радију није говорио Стаљин, него неки други човек, као и да је снимке синхронизовао неко други. Не преостаје нам, ипак, ништа друго него да гледамо снимке и покушамо да схватимо како је Стаљин истовремено могао да буде сурови тиранин и тако омиљен у народу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
