Током првих година после револуције заиста се сматрало да ће сви сиромаси и бескућници временом нестати као остатак старог режима. То је трабало да се догоди чим Совјети изграде совјетску државу. У почетку се о томе чак водила статистика. Попис из 1926. године забележио је 133 хиљаде људи који живе од милостиње. Они који су просили на улицама по правилу су били и бескућници.
Нова власт је предузела мере борбе против сиромаштва: неке категорије људи су добиле минималне пензије (али толико мизерне да нису покривале ни основне животне потребе) и држава је пружала помоћ људима у проналажењу посла. Притом је читавим групама становништва, као што су некадашњи привилеговани слојеви Руске Империје, оваква помоћ била ускраћена.
Очигледно да борба против сиромаштва није била довољно брза и ефикасна, али године су пролазиле, а идеолошка машинерија је већ лансирала пароле о томе како време свеопште среће само што није наступило. Шта су притом учинили са нерешеним проблемом? Просто га прогласили за порок!
Као прво, 30-их година нагло се обустављају сва истраживања о сиромаштву, а сама појава се пребацује у категорију личног и веома негативног избора човека, заједно са алкохолизмом и проституцијом. Као друго, усваја се Устав СССР-а, у којем се проглашава да су у Совјетском Савезу изграђене основе социјалистичког друштва. На VIII Свесавезном конгресу Совјета Јосиф Стаљин објављује: у земљи више нема разлога за просјачење, сиромаштво и незапосленост.
Отада борба против бескућника прелази на други ниво: респресивни. Просјаци и скитнице се хватају и шаљу ван великих градова. Оваква пракса је постојала још у царској Русији, где је неким категоријама људи било забрањено да живе у Москви и Санкт Петербургу. Али овај концепт исељавања из „просперитетне престоницеˮ до пуног потенцијала су развили управо бољшевици. Они су то назвали: „исељавање иза 101. километраˮ. По правилу, ова пракса се практиковала уочи великих прослава (као што је 800-годишњица Москве 1947. или Олимпијада 1980).
За обичне дана важила је другачија процедура. Милиционери би просјака покупили са улице и покушали да утврде да ли има рођаке или не, да ли живи у Москви или не. Ако се рођаци не би пронашли, а човек је био способан за рад, предавали су га социјалним центрима који је требало да га запосле. Оне који нису били способни за рад смештали су у инвалидске домове. Такав је био систем на папиру.
У реалности, међутим, то уопште није функционисало. Са запошљавањем су били велики проблеми, а инвалидских домова није било довољно. Зато су бескућнике понекад смештали у интернате за хроничне психијатријске болеснике. Дијагноза би се пронашла без проблема. Проблем је био само касније се ове дијагнозе ослободити.
А требало је те људе негде држати и док се не утврди њихова животна ситуација. Тада се, 1946. године, оснивају привремени пријемни центри са ужасним нехигијенским и нехуманим условима смештаја. Они ипак нису дуго опстали.
1951. године издат је указ „о мерама борбе против антидруштвених, паразитских елеменатаˮ, према којем су се бескућници слали у удаљене рејоне Совјетског Савеза на период од пет година. То је, другим речима, било прогонство. Али 10 година касније ситуације је постала још гора. Совјети су почели кривично да гоне људе због „паразитирањаˮ (непостојање званичног запослења). Жртве ове кампање нису били само бескућници, него и сви они који су имали неки незванични приход. Због тога што је остао без крова над главом човек је у сваком тренутку могао завршити у затвору, уз досуђену казну до две године.
Откако је контрола над бескућницима добила радикални карактер, било је практично немогуће видети такве људе у метроу или на улици. Од 60-их година они су морали да се крију по подрумима, на таванима, у чвориштима топловода и у напуштеним склоништима, на очекујући ничију помоћ.
Треба ипак рећи да се социјална политика СССР-а није зауставила на нивоу из 30-их година. У Уставу из 1977. године прописано је право свих совјетских грађана на стамбени простор. Међутим, државни стамбени фонд није био у стању да обезбеди станове за свих 250 милиона становника (до распада СССР-а тај број се попео на 290 милиона).
Чак ни у позном периоду СССР-а власти нису биле спремне да признају да бескућници постоје. Анатолиј Сопчак, који је 1991. године постао градоначелник Санкт Петербурга, изјављивао је да у граду уопште нема бескућника и да су их измислили новинари. Исто се повремено могло чути и од тадашњег градоначелника Москве Јурија Лушкова. Притом је такође тек 1991. године из кривичног законика нестао члан о затворским кажњавању скитница.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
