Како су затвореници ископали... море усред Русије?

Може се рећи да се 1947. године на карти СССР-а појавило ново море! Стварање Рибинског вештачког језера (у народу познатог као Рибинско море) било је део највећег совјетског пројекта под називом „Велика Волгаˮ. Његов циљ била је реконструкција унутрашњих водних путева, односно повезивање Белог, Балтичког, Каспијског, Азовског и Црног мора каналима и великим вештачким језерима. Према замисли совјетских инжењера, требало да буде створен читав низ језера, међу којима би Рибинско имало статус „највећег вештачког језера на светуˮ с површином од преко 4,5 хиљаде квадратних километара.

Грађевински пројекат века

За изградњу вештачког језера, која је почела 1935. године, власти су одлучиле да ангажују најјефтинију радну снагу:  затворенике. У ту сврху је у насељу Переброди, поред Рибинска, у рекордно кратком року подигнуто ново Стаљиново мучилиште: Волшки поправно-радни логор или Волголаг.

Затвореници су имали задатак да преграде ток двеју река: Волге и Шексне. Њиховим снагама су насуте четири џиновске бране укупне дужине преко 7 километара и максималне висине 35 метара. Радници из логора на Волги почињу да граде преводнице за пролазак бродова, а на Шексни подижу електране. Осим тога, граде железничке пруге и мостове, крче шуме у зони потапања и евакуишу становнике који морају да се преселе.

13. априла 1941. године пролећне бујице почињу да пуне језеро.

За то време зграда хидроелектране гради се без крова. Изградњу отежава почетак Другог светског рата. Исхрана и услови живота затвореника с почетком рата се нагло погоршавају. Већ 1942. године у Волголагу умире сваки четврти затвореник.

Упркос томе, 18. новембра 1941. године Рибинска хидроцентрала је почела са производњом струје. Тог дана је пуштен у погон први хидрогенератор од планираних шест. Од снега и кише га је штитио шатор од водоотпорног платна. Немци приликом бомбардовања Рибинска нису на хидроелектрану бацили ниједну бомбу, јер њихови извиђачи нису могли да поверују да она може да функционише у таквом стању. Међутим, у то време Рибинска хидроелектрана је била главни снабдевач струје за Москву.

Временом је повећан број генератора, подигнути су зидови и кров, а 1955. године хидроелектрана је проширена, а Волголаг затворен.

Ко је учествовао у изградњи?

Током постојања Волголага кроз њега је прошло око 600 хиљада људи. Сваки пети је био осуђен из политичких разлога. У тај логор су, као и у многе друге у Стаљиново време, стизали многи талентовани људи.

Ту је, на пример, казну служила Наталија Сац, прва жена на свету која је режирале опере, оснивач шест дечјих позоришта, публициста и педагог. Осуђена је као „члан породице издајнике државеˮ, због мужа који је ватрено волео своју земљу. Од шока је са 34 године потпуно оседела, а у логору се неколико пута налазила на ивици живота и смрти. У својим мемоарима Сац је записала да су у логоре код Рибинска доспевали углавном затвореници осуђена на основу указа, они који нису поштовали дисциплину, на пример, продавци који су варали купце.

У Волголагу је била и песникиња и преводилац Ана Радлова. Она је казну служила заједно с мужем, позоришним редитељем Сергејем Радловом. Њих двоје су били осуђени за издају земље на десет година у радном логору. У Волголагу Сергеј Радлов је водио аматарско позориште, а Ана се са глумцима бавила сценским говором. После неколико година заточеништва, песникиња је умрла од можданог удара.

За ове логоре везано је и име легендарног писца, добитника Нобелове награде за књижевност, Александра Солжењицина. Скоро годину дана после 1945. године он је провео овде у транзитном логору,  радећи  у канцеларији при Заводу за поправку авиона. У свом роману „Архипелаг Гулагˮ описао је ово место.

Волголаг је затворен 1953. године и до данас много тога о њему остаје непознато. На месту некадашњег логора данас се налази само камен темељац посвећен сећању на његове затворенике.