Козачки одреди које је московски цар Алексеј Михајлович послао да истражују исток Сибира 1650. године стигли су до реке Амур која се улива у Тихи океан. Ту се се Руси по први пут масовније сусрели са кинеском цивилизацијом.
Династија Ћин је долазак руске војске доживела као залажење у зону њених интереса. Током неколико деценија Руси су водили борбе против кинеске и манџуријске војске. Кулминацију сукоба обележиле су две опсаде Албазинског утврђења, који је Русија намеравала да учини својим упориштем у освајању Далеког истока.
У јуну 1685. године током неколико недеља руски гарнизон са 450 људи одолевао је под опсадом армије династије Ћин (која је бројала од 3 до 5 хиљада војника). Без наде на долазак појачања, гарнизон је капитулирао под задовољавајућим условима. Годину дана касније Руси су обновили полусрушену тврђаву и кинеска војска их је опет опколила. Непријатељ је у жестоким нападима на утврђење изгубио скоро половину своје војске од пет хиљада војника, али није успео да освоји Албазин.
Према условима Нерчинског споразума из 1689. године руска војска је напустила тврђаву, коју су Кинези затим поново порушили. И поред привремених успеха, крваве борбе за Албазин показале су Пекингу да се Руси више не могу тако лако потиснути са Далеког истока.
Крајем 19. века водеће европске силе, САД и Јапан су, користећи технолошку заосталост Кине, интензивно економски експлоатисале ову земљу. Кинези, не желећи да њихова земља постане полуколонија, почели су 1899. године устанак против страног израбљивања, познат као боксерски устанак.
На територији Кине кренуо је талас убистава странаца и кинеза хришћанске вероисповести, спаљивања храмова и зграда европских мисија. Влада царице Ћин је била неодлучна, час иступајући против устанка, чак га подржавајући. Када су у јуну 1900. године побуњеници почели опсаду кварта са амбасадама у Пекингу, био је то повод за масовну интервенцију великих сила у Кини.
Војска савеза осам земаља (САД, Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Италија, као и Руска, Немачка и Јапанска империја) у августу је заузела кинеску престоницу, при чему је руски одред генерал-лајтнанта Николаја Линевича први ушао у град. После спасавања дипломата, савезници су прошли у парадном строју поред дворског комплекса кинеских царева, познатог као Забрањени град, што је Кина доживела као велику увреду.
Још једно важно место ратних дејстава између Руса и Кинеза била је Манџурија, где је Русија успела да сагради Кинеско-источну железницу са руске територије преко читаве Манџурије до Кине.
Овакво отворено продирање Русије у регион ће на крају крајева довести до катастрофалног сукоба са Јапанцима 1904. године. Међутим, неколико година раније напад на руске положаје у Манџурији повели су побуњеници. Они су уништили делове железничке пруге, прогонили руске градитеље, железничаре и војнике, сурово мучили и убијали оне које би успели да ухвате.
На крају су особље железнице и војници успели да се склоне у Харбин, град који су Руси основали 1898. године, у којем се налазила администрација железнице. Скоро месец дана, од 27. јуна до 21. јула 1900. године, гарнизон са 3.000 војника успевао је да одоли нападима 8 хиљада кинеских побуњеника и припадника кинеске царске војске која их је тада подржавала.
Како би решила ситуацију у Манџурију је упућена руска војска. Притом је Санкт Петербург истицао да Русија није кренула у освајање кинеске територије. После деблокаде Харбина и учешћа у гушењу боксерског устанка, руска војска се заиста повукла, али тек након што је династија Ћин 1902. године још једном потврдила право Русије на војну поморску базу у Порт Артуру и на Кинеско-источну железницу.
Конфликт око толико важне железничке пруге поново је избио скоро 30 година касније, мада су Кина и Русија тада већ биле сасвим другачије земље. Почетак грађанског рата у Русији довео је до привременог губитка контроле над Кинеско-источном железницом.
Када је СССР поново стекао моћ и покренуо ово питање, морао је да пристане на поделу контроле над железницом са Кинеском Републиком. Притом су заједничку управу непрекидно реметили конфликти.
1928. године партија Коуминтанг Чанг Кај Шека успела је да уједини Кину под својом заставом и да изведе насилно преузимање Кинеско-источне железнице. Кинеска војска је заузела делове железничке пруге, масовно хапсила совјетске службенике и замењивала их Кинезима или емигрантима из Белог покрета.
С обзиром да су Кинези почели брзо да јачају оружане снаге на граници са СССР-ом, команда Црвене армије је одлучила да знатно малобројнија Посебна далекоисточна армија треба да дејствује превентивно, уништавајући појединачне групе непријатеља једну за другом.
Током три офанзивне операције у периоду од октобра до децембра 1929. године војска Кинеске Републике је потучена. Преко 2 хиљаде кинеских војника је убијено, а преко 8 хиљада заробљено, док је СССР изгубио мање од 300 војника. Као што се често дешавало у руско-кинеским сукобима, значајну улогу је одиграла боља борбена обученост руских војника, што је практично неутралисало бројчану надмоћ непријатеља.
После мировних преговора СССР је повратио статус кво у контроли над Кинеско-источном железницом и успео да издејствује ослобађање совјетских радника које су Кинези похапсили. Међутим, крвопролиће због железничке пруге било је узалудно. Већ две године касније Јапан је освојио Манџурију.
Битно ојачана Кина 60-их година се осећала довољно самоуверено да својим суседима изнесе територијалне претензије. Од Совјетског Савеза Кинези су тражили да им врати мало ненасељено острво Даманско (у Кини познато као Џенбао, што значи „драгоценоˮ) на реци Усури.
Преговори 1964. године нису донели никакве резултате, а број провокација достигао је 5 хиљада годишње: Кинези су демонстративно прелазили на совјетску територију, довикујући руским граничарима да се налазе на својој земљи.
У марту 1969. године конфликт је прешао у „ватренуˮ фазу. У борбе за острво укључило се преко 2.500 кинеских војника којима се супротставило око 300 граничара. Победу совјетској страни обезбедило је коришћење вишецевних бацача БМ-21 „Градˮ.
У борбама за Даманско острво погинуло је 58 совјетских и 800 кинеских војника (према кинеским подацима: 68). СССР и Кине су замрзли конфликт, фактички претворивши острво о ничију земљу. 19. маја 1991. године острво је предато под јурисдикцију Народне Републике Кине.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
