Како се у СССР-у појавила процедура вештачке оплодње?

Први ембрион и забрана партије

Историја увођења вештачке оплодње у СССР-у почела је 1955. године на Кримском медицинском институту, 25 година пре рођења Луиз Браун, првог детета на свету које је зачето ван женског тела.

На челу катедре за хистологију и ембриологију Кримског института тада се налазио научник Борис Хватов. Идеју о вештачкој оплодњи он је изнео још 1939. године. Од 1940. Хватовљеву теорију проучавали су његови ученици и сарадници института. Један од његових најталентованијих ученика, студент постдипломских студија Григориј Петров, од 1954. године вршио је експерименте на вештачкој оплодњи животиња. 10. новембра 1955. године Петров је први пут извео вештачку оплодњу јајних ћелија човека без сагласности породице без деце која је веома желела дете.

Борис Павлович Хватов

Музеј историје Кримског федералног университета В. И. Вернадског

Трудноћа је „успелаˮ, трајала је 13 недеља, али се завршила побачајем. Један од локалних научника саопштио је то Кримском обласном комитету КПСС и Хватов је позван на разговор.

„Хватов се вратио у институт веома нерасположен. Окупио је свој колектив и рекао: 'Мени неће бити горе, али пред вама је још живот, нећу да вам кварим судбине. Можда да ипак прекинемо посао?ˮ Сви су ћутали. А тих дана у катедру су пристизали џакови писама, измађу осталог, и из иностранства, од парова без деце који су тражили помоћˮ, сећа се један од Хватовљевих ученика, професор катедре за хистологију Кримског медицинског универзитета Борис Троценко.

Обласни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза забранио је институту да спроводи експерименте над „совјетским женамаˮ. Хватов је наставио да ради на универзитету, до краја живота је ишао на конференције у Москви и Петербургу и заступао вештачку оплодњу као метод за лечење неплодних бракова. Умро је 1975. године.

Г. Н. Петров

Музеј историје Кримског федералног университета В. И. Вернадског

Петров је објавио 9 научних радова о вештачкој оплодњи, након чега је напустио институт тражећи нови посао и стан. После неуспешних покушаја вратио се у институт и постао предавач анатомије, а такође основао музеј анатомије на територији медицинског универзитета. Са 60 година отишао је у пензију и до краја живота се бавио баштованством. Григориј Петров је умро 1997. године у сиромаштву.

1969. године британски научник у области физиологије и медицине Роберт Едвардс је изјавио да је развио технологију вештачке оплодње. 2010. године за свој рад је добио Нобелову награду. Када је то сазнао Борис Троценко, отишао је на гробље „Абдалˮ и на гробове Хватова и Петрова положио четири руже: две жуте Хватову, а две црвене Петрову.

„Четири руже уместо Нобелове наградеˮ, прокоментарисао је Троценко.

Прва девојчица из вештачке оплодње

После забране даљих Хватовљевих експеримената 1965. године основана је група за рану ембриогенезу (развој и формирање људског ембриона – прим. ур). Њу су чинили лекари који се баве проучавањем неплодности.

Прву успешну вештачку оплодњу у СССР-у су после 21 године експеримената извели гинеколог Јелена Калињина и ембриолог Валентин Лукин.

Межевич Владимир/TASS

 7. фебруара 1986. године рођено је прво дете у Совјетском Савезу зачето вештачким путем. Била је то Јелена Донцова (касније је променила име у Аљона).

„Тада су на развоју методе вантелесне оплодње радиле само четири клинике: две у Москви, у Лењинграду и Харкову. Успели смо први да постигнемо резултат, мада су исте године на другим совјетским клиникама такође рођена прва деца зачета помоћу вештачке оплодњеˮ, присећа се лекар, специјалиста у области репродукције, доктор медицинских наука Јелена Калињина. Касније су она и други лекари, који су учествовали у првој процедури вештачке оплодње, добили државне награде.

Носов Петр/TASS

Према њеним речима, за прве процедуре је била потребна скупа опрема и висока квалификација лекара. Зато су деца рођена из вештачке оплодње названа „брилијантскаˮ. Такође се сматрало да се може десити да та деца буду слабашна и болесна, као и да сама метода вантелесне оплодње никада неће бити доступна обичним пацијентима. Данас процедура вантелесне оплодње у Русији кошта око 200 хиљада рубаља (2.600 долара). У оквиру националних пројеката за унапређење демографске слике процедура се спроводи бесплатно. 2019. године у Русији је бесплатно изведено 80 хиљада процедура вештачке оплодње.

„Руске клинике раде исто тако добро, а често и боље од многих страних клиникаˮ, уверена је Калињина.

Судбина „брилијантскогˮ детета

Јелена Донцова, прво дете у СССР-у зачето помоћу вештачке оплодње, провела је детињство у Украјини, после школе уписала се на универзитет у Севастопољу. Тамо је срела свог будућег мужа, а 2007. године природним путем је родила сина. Трудноћу Јелене Донцове водила је иста Калињина која је помогла девојчици да се роди.

2009. године Јелена се са мужем преселила у Москву, где води рекламну агенцију, која се бави производњом реклама за спољну и унутрашњу употребу. Јелена се развела од првог мужа, удала се по други пут и жели да прошири своју породицу.

„Сањам да родим близанце. Мој будући муж у сродству, и са мајчине и са очеве стране, има близанце. Надам се да ћемо и ми имати близанцеˮ, рекла је Донцова у интервјуу за РИА „Новостиˮ.

Христофоров Валериј/TASS

Донцова понекад гостује у телевизијским емисијама о вештачкој оплодњи. У једној од њих се, према њеним речима, један од представника Руске православне цркве изјаснио против вештачке оплодње, јер је она у супротности са божјом вољом.

„Одговорила сам му: ви кажете да се све дешава по божјој вољи, али када је већ човечанство дошло до тога (до вештачке оплодње – прим. ур), за то је исто била потребна божја воља. На то није умео да ми одговориˮ, каже Донцова.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.