Како је Русија узела Финску од Шведске

Helena Schjerfbeck
Док је за Швеђане одлазак Финске под руску власт био огромна трагедија, Финцима је, напротив, то дало наду да у будућности створе своју прву националну државу.

Када је на рушевинама Руске империје 1917. године рођена независна Финска, то се није догодило изнебуха. Политичке слободе које су руски цареви давали Финцима током једног века њиховог живота у саставу империје, омогућиле су им фактички да створе „државу унутар државеˮ.

Финска, 1809.

17. септембра 1809. године Шведска је преживела један од најцрњих дана у својој историји. Према условима Фридрихсхамског мировног споразума, којим је окончан руско-шведски рат 1808-1809, Финска је ушла у састав Руске империје. Преко шест векова финске земље су биле неодвојиви део шведског краљевства и нико у Стокхолму није могао ни да замисли да може бити другачије и да ће се граница непријатељске државе наћи толико близу престонице.

Капитулација Шведске. 1808.

Парадокасално је то што је цар Александар I могућност да својој земљи присаједини тако велике територије добио после једног пораза. Пропаст четврте антифранцуске коалиције приморала га је да седне за преговарачки сто са Наполеоном. Мир, склопљен 7. јула 1807. године у Тилзиту, обавезао је Руски империју да се прикључи континенталној блокади Енглеске и тако у потпуности прекине трговину са својим главним трговинским партнером и бившим савезником.

Осим тога, требало је да Руси натерају Швеђане, још увек верне савезу са Енглезима, да поступе на исти начин. Притом је француски император Санкт Петербургу оставио одрешене руке када се ради о његовом северном суседу. Шведски краљ Густав IV је одлучио да остане веран Лондону, што је послужило као повод за рат.

Прави циљ руског императора, који је рат против Шведске започео у фебруару 1808. године, није било да ову земљу натера да се прикључи блокади Енглеске и да у потпуности затвори Балтичко море за Енглезе, иако је то била званична верзија.

Александар је заправо желео да једном заувек реши питање безбедности своје престонице, Санкт Петербурга, који се налазио у опасној близини шведских земаља. Руска војска је раније већ двапут освајала Финску: у Северном рату (1700-1721) и у Руско-шведском рату 1742-1743. године. Оба пута Финска је после сукоба враћена Стокхолму. Овога пута цар је планирао да је задржи за себе.

Упркос бројчаној надмоћи (24 хиљаде против 21 хиљаде Швеђана), овај рат за руску војску није било лаган подухват. Посебно велике тешкоће задавали су им фински партизани који су ефикасно дејствовали под руководством шведских официра.

Осим тога, овога пута „Генерал Мразˮ није Русима олакшао посао. Овако је кампању с краја 1808. године у Финској описао руски борац Фадеј Булгарин: „Било је много дана када је сваки од нас био спреман да сав свој новац да за комад хлеба, за неколико сати сна у топлој кући на слами!... Северни ветар је палио лице као пламен. Скоро свима су нам лица била покривена крастама... Дежурни су обилазили војнике и официре и будили их када би приметили знакове смрзавања. Тада бисмо скакали и брзо трљали лице снегом.ˮ

Али, напредовање руске војске (која је до краја рата бројала већ 50 хиљада војника) није се могло зауставити. Након освајања читаве територије Финске, она је 18. марта 1809. године заузела Оландска острва, а наредног дана се појавила у предграђу Стокхолма. Још пре тих догађаја, 13. марта, краљ Густав IV Адолф је свргнут с власти како би се, према речима завереника, „нашој несрећној, сломљеној, умирућој домовини вратио мирˮ. Новом краљу Карлу XIII није преостало ништа друго него да склопи мир.

17. септембра 1809. године у граду Фридрихсхаму (данашња Хамина) потписан је мировни споразум, којим је рат окончан.

Како је записао један од шведских преговарача: „Господ ми је сведок да бих радије себи потписао смртну пресуду, него овај мирˮ. Шведска је изгубила читаву Финску и Оландска острва, односно трећину територије и четвртину становништва (преко 800 хиљада људи). Док је Северни рат овој земљи одузео статус велике силе, рат из 1808-1809. године свео ју је на ниво другоразредних земаља, које не играју значајну улогу у европској политици. Од 1814. године до данас Шведска се придржава политике неутралности.

За Финце је, међутим, „највећа национална катастрофа у дугој историји шведске државеˮ неочекивано имала позитивне последице. Финци не само што су у саставу Руске империје задржали сва своја права и привилегије, него су са проглашењем Велике Кнежевине Финске 1809. године први пут у историји добили аутономију. Осим тога, цар им је две године касније предао територију западне Карелије, такозване „Старе Финскеˮ, која је Русима припала после рата 1741-1743. Тако су се, ушавши у састав Русије, Финци максимално приближили оснивању своје прве националне државе, што су и остварили 1917. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“