Михаил Бакуњин, познати руски филозоф и револуционар, најпре је био следбеник идеја немачког филозофа Георга Вилхелма Хегела. Након што се 1840. године преселио у Берлин, Бакуњин се заинтересовао за комунистичку идеологију, а затим упознао Карла Маркса. Међутим, касније су постали непријатељи. Бакуњин је разрадио сопствене идеје анархизма. Створио је теорију панславизма, идеју о федерацији словенских народа која треба да их сачува од апсолутизма.
Он није био револуционар само у теорији. 1848-1849. организовао је побуњене раднике у револуцији у Француској и у чешком и дрезденском устанку. То је довело до његовог хапшења и смртне пресуде, која је преиначена у доживотно заточеништво. 1851. године послат је у Русију и затворен у Петропавловску тврђаву. Ту је цар Николај I од њега тражио да пише о немачким и словенским филозофским идејама. Његово дело носи назив „Исповестˮ. Оно такође показује да је Бакуњин у тврђави био емотивно сломљен. Сам је признао да је преступник и молио је за смрт. У писму својој породици из 1854. године каже: „Надам се да схватате да би свако ко бар мало цени себе радије изабрао најужаснију смрт од ове лагане и срамне агонијеˮ, мислећи на свој живот у заточеништву. 1857. године Бакуњин је протеран у Сибир, где је живео до 1861. године, када је преко Јапана побегао за САД. Затим се преселио у Лондон где је са Александром Херценом радио за часопис „Колоколˮ (Звоно).
Николај Чернишевски
TASS; Михаил Величко/Архив Александра Николаевича ОдиноковаНиколај Чернишевски се заинтересовао за социјалистичке и нихилистичке идеје као студент Универзитета у Санкт Петербургу. Чернишевски је посећивао састанке политичког кружока Михаила Петрашевског како би сазнао више о револуционарним идејама, али није био његов члан. Када је дипломирао, покушао је да ради као учитељ, али ускоро је напустио посао и постао публициста. 1854. године Чернишевски је почео да пише за часопис „Современникˮ (Савременик), где је сарађивао са познатим руским песником Николајем Некрасовом. Желео је преко овог часописа да популаризује револуционарне идеје. 1862. године привремено је обустављено објављивање часописа и Чернишевски је ухапшен због писања прокламације. Затворен је у Петропавловској тврђави, где је написао своје главно дело, роман „Шта да се ради?ˮ Цензори су га прочитали, али нису запазили у њему идеје утопистичког идеализма, па је Некрасов могао да га објави у „Современникуˮ. Авдотја Панајева, која је радила за часопис, присећа се у својој књизи „Сећањаˮ да је Некрасов одлучио да сам однесе рукопис романа у штампарију. Она пише: „Није прошло ни петнаест минута, када се Некрасов вратио и изненадио ме својим изразом лица када је ушао у собу.ˮ Испоставило се да је успут изгубио рукопис. На срећу, он је пронађен после објављивања огласа, али то је трајало неколико дана, а Панајева се сећа: „Некрасов је био толико забринут да није могао да руча, понекад је био нерасположен и тих, а онда би одједном почео да говори о трагичној судбини рукописа.ˮ „Шта да се ради?ˮ је постигао велики успех, али живот Чернишевског је био до краја трагичан. После затвора, послат је у прогонство и било му је дозвољено да се врати тек неколико месеци пре смрти.
До почетка 20. века Максим Горки (право име му је Алексеј Пешков) је већ био добро познат писац и публициста. Када је 1904. године дошао у Санкт Петербург и видео расположење људи у граду, није могао да остане по страни. Дан пре трагичних демонстрације које је предводио православни свештеник Георгиј Гапон 9. јануара 1905. године, познатих као „Крвава недељаˮ, он је био један од угледних људи који су посетили кључне личности руског политичког живота. Касније, у својој књизи сећања, Горки признаје да је то било узалудно. Након што су 9. јануара војници пуцали на мирне демонстранте, написао је у писму својој жени: „Расположење расте, углед цара је овде уништен – то је садржај дана.ˮ Ту он такође показује да је тог дана пружио заштиту Гапону: „Гапон је чудом преживео, лежи и мом стану и спаваˮ. Осим тога, написао је отворено писмо у којем је људе подстицао да се боре против апсолутизма. То је био разлог за његово хапшење и затварање у Петропавловској тврђави. У својој књизи сећања он каже да му је његов близак пријатељ, индустријалац и филантроп Сава Морозов, помогао да изађе из затвора после месец дана. Горком је такође наложено да напусти престоницу. Иначе, месец дана проведених у тамници били су врло плодни за Горког. Написао је драму „Деца Сунцаˮ и почео рад на једном од својих најпознатијих романа „Мајкаˮ.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
