Зашто су се Мађари борили против СССР-а у Другом светском рату (ФОТОГРАФИЈЕ)

1. „Каква дивља, груба лица, колико дивљаштва и животињске бруталности се крије у тим очима. То је такође типично за Русију, за Стаљинов режим. Дошло је време да се он збрише са лица земље“ – то је о совјетским ратним заробљеницима написао војник мађарске армије Золтан Ароксалаши на самом почетку операције „Барбароса“ (Arokszälläsi Zoltän). Мађарска је 27. јуна 1941. године објавила рат Совјетском Савезу и придружила се Хитлеровом „крсташком походу на Исток“.

2. Мађари нису имали ниједан ваљан разлог за улазак у тај рат. Мађарска, за разлику од Финске и Румуније, није имала заједничку границу (а самим тим ни територијалне конфликте) са Совјетским Савезом. Штавише, Будимпешта није могла рачунати на учешће у подели територије побеђеног џина, јер Берлин тако нешто није имао у плану.

3. Главни мотив који је побудио Мађаре да се придруже немачкој кампањи на истоку није била жеља да стекну нешто ново, него да сачувају оно што су већ имали, тј. Северну Трансилванију. Тај повећи регион са мешовитим румунско-мађарским становништвом је до завршетка Првог светског рата припадао Аустроугарској империји. Румунији је припао 1918. године, а Немци су га предали Мађарској у Другој бечкој арбитражи 30. августа 1940. године. Када су румунске трупе заједно са Вермахтом ушле у СССР владајући кругови у Будимпешти су се озбиљно забринули да ће Хитлер, ако Мађарска остане по страни, преиспитати статус Северне Трансилваније и предати је Румунима као награду за подршку.

4. Као формални повод за почетак борбених дејстава послужило је бомбардовање словачких Кошица, које су тада припадале Мађарској. Било је то 26. јуна 1941. године. И поред тога што није било могуће дефинисати припадност авиона, мађарска влада је објавила да је напад извршила совјетска авијација. Данас се износе верзије да су иза ове акције могли стајати Немци, који су желели да увуку Мађаре у рат против СССР-а, или чак Румуни, јер су и они хтели да увуку Мађаре у конфликт, али из другог разлога – надали су се да ће од ослабљене Мађарске лакше отети Трансилванију.

5. Прва је на фронт послата такозвана „Карпатска група“ мађарских јединица. Састојала се од механизованог корпуса, брдске стрељачке и граничарске бригаде. Ове јединице су учествовале у борбама против Црвене армије у Украјини. У бици код Умања у јулу и августу 1941. године Мађари су помогли Немцима да потуку 20 совјетских дивизија. У октобру је њихов механизовани корпус извео марш на Доњецк дугачак 950 километара, али је изгубио 80% технике. У лето 1942. године на подручје Курска и Вороњежа упућена је најбоље припремљена и опремљена Друга армија са 200.000 војника. Она, међутим, није успела да развије офанзиву па је после исцрпљујућих борби прешла у дефанзиву. „Ратовао сам против Немаца, Мађара и Румуна. Ако се они упореде као противници, најјачи су свакако Немци. Али на друго место по суровости ставио бих Мађаре“, написао је касније Александар Рогачов, командир вода противтенковских топова калибра 45 мм.

6. Немци нису имали претерано високо мишљење о ратничким квалитетима Мађара, па су их често користили као окупационе и казнене снаге, а ови су то једва дочекали. Само у периоду од новембра 1941. до августа 1942. године у својим „антипартизанским“ акцијама Мађари су побили 30.000 људи, већином ненаоружаних цивила. Често су били безобзирнији и од СС дивизија. „Тамо је буктао велики пламен. Два Мађара су држала за рамена и ноге заробљеника и полако му пекла стомак и ноге на ватри“, посведочила је касније Марија Кајдањикова из Острогошска у Вороњешкој области: „Они су га час одизали од ватре, час спуштали, а када је престао да кука бацили су га у ватру, тако да му лице буде у пламену. Заробљеник изненада поново поче да се трза, и онда му један Мађар снажно зари бајонет у леђа“. 

7. У јануару 1943. године у Острогошко-росошанској операцији совјетске трупе су форсирале Дон јужно од Вороњежа и извршиле напад на 2. мађарску и 8. италијанску армију. Изгинуло је 30.000 и заробљено 50.000 мађарских војника. Мађари су изгубили већи део тенкова, возила и артиљеријских оруђа. „Вороњешка несрећа“, како се те борбе зову у Мађарској, била је најтежи пораз мађарске армије у целој њеној историји.

8. Када је Хитлер у марту 1944. године сазнао да мађарски лидер, регент Миклош Хорти, преговара са западним савезницима о изласку из рата, покренуо је операцију „Маргарете“, у којој су немачке трупе за неколико дана без проливања крви окупирале целу Мађарску. Хорти је остао на власти али је приморан да обустави преговоре. Па ипак, 15. октобра, када су борбе већ вођене на територији Мађарске, регент је објавио примирје са Совјетским Савезом. Тада су Немци сменили Хортија и уместо њега довели на власт Ференца Салашија, лидера нацистичке пронемачке „Партије стреластог крста“. Тако је Мађарска у потпуности потчињена Трећем рајху, изгубивши и последње остатке самосталности.

9. Привремена Народна скупштина Мађарске, формирана уз помоћ СССР-а, обратила се 21. децембра 1944. године народу са позивом да устане „у свештену борбу против немачких угњетача за ослобођење наше отаџбине!“ Међутим, само је мањи део мађарских трупа прешао на страну Црвене армије. Главнина је наставила да се бори на страни Вермахта све до краја рата. Чак и после пада Будимпеште 13. фебруара 1945. године Трећа мађарска армија је на подручју језера Балатон узела учешћа у „Пролећном буђењу“, последњој великој офанзивној операцији немачких трупа у Другом светском рату. Када је операција пропала мађарска армија је коначно растурена и ликвидирана.

10. Други светски рат је коштао живота преко 300.000 мађарских војника и 630.000 цивила (од тога 550.000 Јевреја, жртава Холокауста). После пораза сила Осовине Мађарска је доспела у сферу утицаја Совјетског Савеза и остала у њој скоро пола века. Била је принуђена да врати суседима територије које је заузела уз помоћ Немаца (између осталог и Северну Трансилванију), тако да се вратила на предратне границе које су и данас на снази.