Зашто је Стаљин дозволио да му син страда у немачком логору?

Јаков Џугашвили

Јаков Џугашвили

Global Look Press
Према свом првенцу Стаљин се односио као према обичном совјетском војнику. Отишавши у рат, Јаков Џугашвили се није нашао на топлом месту у неком штабу, него је послат у сам пакао првих борбених редова.

„Срамота ме је пред оцем што сам преживеоˮ, рекао је Немцима на саслушању син Јосифа Стаљина Јаков Џугашвили. Совјетски вођа, који је имао крајње негативан однос према доспевању црвеноармејаца у заробљеништво, нашао се у једној од најтежих ситуација у животу: непријатељ је сада имао његово дете.

Компликовани односи

Јаков је био Стаљинов син од прве жене Јекатерине (Като) Сванидзе. С обзиром да му је мајка умрла убрзо после порођаја, а отац све време проводио било у револуционарној борби било у прогонству, дете је одгајила његова тетка.

1921. године, кад му је било 14 година, Јаков Џугашвили је из Грузије стигао у Москву и тек тада први пут видео оца. Односи међу њима градили су се постепено и уз тешкоће.

Стаљин је био категорично против првог Јаковљевог брака, што је довело до конфликта између оца и сина. Након тога је уследила лична трагедија у синовљевом животу: у раном узрасту умрла му је ћерка. Покушао је затим самоубиство и само захваљујући лекарима из Кремља остао у животу.

Најстарији син совјетског вође није се у свему супротстављао оцу. Иако по занимању инжењер за турбине, на Стаљинов наговор ипак је завршио и Артиљеријску академију Црвене армије. У мају 1941. године, месец дана пре напада Немачке на СССР, поручник Јаков Џугашвили је постављен за команданта артиљеријске батерије.

Заробљеништво

Када је почео рат, совјетски вођа није учинио ништа да заштити сина. Овај је упућен на фронт као обичан командант Црвене армије са једноставним очевим речима: „Иди и бори се!ˮ

Међутим, Јакову није било суђено да се дуго бори. Већ почетком јула 1941. године јединице његове 20. армије опкољене су у Белорусији, а 16. јула у покушају пробоја старији поручник Џугашвили је заробљен.

Немци су брзо схватили ко им је пао у руке. Они нису планирали да приреде јавно погубљење сина њиховог главног непријатеља. Напротив, желели су да привуку Џугашвилија на своју страну и да га користе у пропагандној кампањи. Намеравали су да млађег „Стаљинаˮ окрену против старијег.

Према Јакову су били веома коректни и љубазни, на саслушањима су га испитивали не само о ратним питањима, него су се интересовали и за његове политичке ставове, дискутовали о Стаљиновим методама управљања земљом, указивали сину на очеве грешке и истицали недостатке бољшевичке идеологије. „Обрадаˮ заробљеника, међутим, није дала резултате. Џугашвили је одбио да сарађује са Немцима на било који начин.

Ипак, пропагандна машинерија Трећег рајха се побринула да сви у СССР-у убрзо сазнају да је Стаљинов син заробљен. Иако је Џугашвили на саслушањима истицао да се у заробљеништву нашао против своје воље, Немци су тврдили да се добровољно предао. У прво време у то је веровао и сам Јосиф Висарионович.

Војника за фелдмаршала

Захваљујући томе што су у Кремљ ускоро стигли веродостојни подаци о околностима заробљавања његовог сина и о његовом понашању у заробљеништву Стаљин је променио мишљење о Јакову и више га није сматрао за издајника и кукавицу.

У циљу спасавања Џугашвилија организовано је неколико мисија. У ове операције су чак били укључени шпански комунисти, који су после пораза у Грађанском рату морали да напусте Шпанију, а поседовали су драгоцено искуство у диверзантским акцијама и партизанском ратовању. Међутим, сви покушаји да се Јаков ослободи су пропали.

После Стаљинградске битке Немци су се посредством шведског дипломате грофа Фолкеа Бернадота и Црвеног крста обратили Стаљину с предлогом да свог сина добије у замену за фелдмаршала Фридриха фон Паулуса и неколико десетина високих официра 6. армије, који су се налазили у совјетском заробљеништву. Хитлер је, наиме, обећао немачком народу да ће генерале вратити кућама. 

Шта је Стаљин мислио о овом предлогу данас можемо само да нагађамо. У послератном периоду владало је мишљење да је на немачки предлог вођа СССР-а хладно одговорио: „Не мењам војника за фелдмаршала.ˮ

Како се присећала Стаљинова ћерка Алилујева, нешто након ових догађаја, на зиму 1943-1944. године изнервирани Стаљин је споменуо ову нереализовану размену: „Немци су предлагали да Јашу дају у замену за неког од својих... Не пада ми на памет да са њима тргујем! У рату се све решава ратом.ˮ   

Писмо Стаљиновог сина, написано у заробљеништву

Маршал Жуков је у својим „Сећањима и размишљањимаˮ записао да је једном у шетњи питао Стаљина за његовог старијег сина. Овај је замишљено одговорио: „Неће се Јаков извући из заробљеништва. Стрељаће га фашисти...ˮ А онда додао: „Не, Јакову је смрт дража од издаје отаџбине.ˮ

Заиста, Џугашвили је наставио да одбија сарадњу, па се првобитни благ однос према њему променио у изузетну суровост. На крају, када нису успели да га искористе ни у пропагандне сврхе ни у размени, изгубили су за њега свако интересовање.

14. априла 1943. године Јаков се бацио на бодљикаву жицу под напоном концентрационог логора Заксенхаузен и стражар га је одмах устрелио. До данас се не зна да ли је на тај начин желео да оконча свој живот, да побегне или су његову смрт организовали Немци.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“