Кочијаши у Русији: Ко је возио Русе на далеке путе док још није постојала железница?

Када је 1839. године допутовао у Русију, француски маркиз Астолф де Кистин је био запањен необичном брзином којом су руски кочијаши јурили путем Москва – Петербург, првом „брзом магистралом“ Руске империје. „Ја се трудим да научим како на руском да кажем ’лакше’, а други путници, напротив, пожурују кочијаша“, написао је Де Кистин.

„Руски кочијаш одевен у дебели сукнени кафтан, [...]већ на први поглед оставља утисак житеља Истока. По томе како лако скочи на своје седиште и по окретности се види да ту има нечег азијског. [...] Грациозност и лакоћа, брзина и поузданост са којима он управља живописном запрегом, његови живи покрети и окретност са којом скочи на земљу, његов савитљиви струк и стас, и читава његова појава – све то призива у сећању по природи најграциозније народе на земљи...“, забележио је Де Кистин.

Кочијаши који су на француског госта оставили тако снажан утисак заиста су били посебни људи, као нека посебна каста руског друштва. Њихова професија је била једна од најстаријих у руског држави. Тај стари систем „јамских станица“ својевремено је допринео настанку државе.

„Јами“ велике Империје

Кочијаш је на руском „јамшчик“ („ямщик“) од речи „јам“. У Џингис-кановој Монголској империји та реч је означавала објекат где су одморни коњи држани у приправности на путу који спаја удаљене области.

Тај систем је коришћен за одржавање везе између центра Монголске империје (а затим њене наследнице Златне хорде) и периферије. Био је циљ да изасланици великог владара преваљују велика растојања што је могуће већом брзином и зато су на путевима, на одређеном растојању, биле постављене станице где је царев гласник могао оставити уморне коње и упрегнути свеже и одморне. Златна хорда је нестала, а овај систем је задржан у руским земљама и коришћен је за везу између руских градова.

„Велики господар, кнез московски, има на различитим местима своје кнежевине кочијаше са довољним бројем коња, и зато, где год кнез да пошаље свога гласника увек ће се за њега наћи одморни коњи“ – тако је кочијашку службу 16. века описао аустријски дипломата Сигисмунд фон Херберштајн.

Руске јамске станице су биле удаљене 40-60 километара једна од друге (колико су отприлике коњи могли дневно да пређу). Мештани су имали обавезу да се брину о коњима. Ту обавезу су увели још Монголи. Сељаци су одржавали путеве и станице, набављали коњима храну и бринули се о њима, дежурали на станицама и регрутовали кочијаше, тј. људе којима је био посао да возе државне чиновнике и терет. Постојала је и посебна „канцеларија“ за управљање овом службом, звала се „Јамска управа“ („Ямской приказ“).

Многи су имали жељу да постану кочијаши јер је то радно место подразумевало да и они и чланови њихових породица буду ослобођени од пореза, да добију плац за изградњу куће и плату. Па ипак, то није био лак посао. Кочијаш је морао бити јак и издржљив, трезвен и одговоран. Приликом ступања у службу морао је обећати да „неће пијанчити у крчмама, неће красти, неће побећи и службене коње неће нигде оставити“. Сваки кочијаш је „дужио“ најмање три коња.

Писма „испод пазуха“

Петар Први је 1693. године лично издао указ о организовању поште „из Москве за Перејаслављ-Залески, Ростов, Јарослављ, Волгоду и Вагу“. Тај указ је садржао строге прописе за кочијаше, посебно за оне који превозе писма. Морали су их возити пажљиво у врећама испод пазуха (да се не исквасе на киши и да их кочијаш у пијаном стању не испусти негде успут, а ако их накваси или изгуби биће мучен). За кршење поменутих правила следила је строга казна. За сваки сат кашњења кочијаш је добијао један ударац бичем. Све у свему, није то био лак посао.

Због тога су кочијаши постепено прерасли у посебну „касту“. Од детињства су учили да се опходе са коњима и да баратају коњском опремом. И живели су заједно у посебним јамским насељима. У Москви, Јарослављу и многим другим градовима постојала је или још увек постоји Јамска улица.

У кочијашким породицама традиција је била веома развијена. До краја 19. века породицом је управљала најстарија жена или баба јер су сви мушкарци проводили време углавном у путу. Кочијаши су били верујући људи. Посебно су поштовали свете мученике Флора и Лавра. Сматрали су их за покровитеље коња. На пример, највећа московска пијаца где су се продавали коњи налазила се на Зацепу (поред данашње Павелецке железничке станице), где још увек постоји Храм светих мученика Флора и Лавра.

Ако је неко хтео приватно да путује користећи поштанске „јаме“ морао је дебело да плати ту услугу, а уз то му је био потребан и посебан документ који омогућава коришћење државних коња и кочија. Другим речима, тако су могли да се возе само представници елитног руског племства, а за толике новце кочијаши су јурили као суманути.

У свом делу „Путовање у Петербург за време императора Павла I“ опат Жан-Франсоа Жоржел је написао: „Руски кочијаши возе веома брзо. Коњи су скоро све време у галопу... Опасност да се кочије поломе или преврну је непрекидна. Човек мора да им запрети како би бар мало успорили“. Искусни руски путници су носили у пртљагу резервне осовине и обручеве за точкове јер су знали да ће им сигурно затребати.

Вожња са звиждуком

Ту брзу вожњу пратио је чувени кочијашки звиждук. Петар Први је својим указима покушао да уведе специјалне сигнале у немачком маниру, на пример да кочијаш затруби у рог, али кочијаши су са гађењем одбацили све те покушаје. Постојала је чак и легенда о кочијашу који је опрљио усне киселином само да њима не дотиче тај „јеретички“ рог. Руски кочијаш је најављивао долазак звиждуком и узвицима. У другој половини 18. века постали су модерни валдајски прапорци, али су они били толико гласни да је цар Николај Први 1834. године издао указ по коме се вожња са валдајским прапорцима дозвољава само курирским „тројкама“ (кочијама са три упрегнута коња) и ватрогасцима када крену да гасе пожар.

Руски кочијаши су јурили далеко брже него њихове колеге у Европи. Није случајно што су се странци толико плашили! Кочијаш би од Новгорода до Москве (578 км) стигао за мање од три дана. Већ помињани Кистин пише како га је руска „тројка“ возила толико брзо да би их чак и воз једва стигао.

Возови су се у Русији појавили 1851. године када је отворена пруга Москва–Петербург. Уследио је буран развој железнице који је заиста допринео гашењу кочијашке професије. Возови су почели да превозе и пошту, и терет, и путнике, а кочијаши су се постепено вратили своме сталежу, тј. сељаштву. Задржали су се у народном сећању захваљујући фолклору и класичној књижевности.