Средином 17. века руска и кинеска цивилизација које нису имале јасне представе једна о другој сусреле су се први пут на бојишту. Управо у то време козачки одреди стигли су до обала реке Амур где су живела даурска племена која су плаћала данак Пекингу.
Династија Ћинг доживела је долазак „далеких варвара“ у земљу својих поданика као упад у зону њених интереса. Против Руса усмерене су знатне снаге Кинеза и Манџура (Манџурска династија завладала је Кином 1636. године). Главна борба вођена је за тврђаву Албазин која је полако постала кључно упориште Русије у освајању Далеког истока.
Када се јуна 1685. године кинеска војска која је бројала пет хиљада војника приближила тврђави Албазин њен гарнизон имао је 450 људи. Без обзира на десетоструку надмоћ у живој сили и артиљерији Кинези и Манџури знатно су заостајали у борбеној обуци за Козацима. Руси су се дуго и успешно држали док нису схватили да додатне помоћи неће бити.
Према условима часне капитулације гарнизон тврђаве Албазин несметано се упутио својима. Кинези су онима који су се бојали дугог и тешког повратка кући понудили добро плаћену службу. Четрдесет пет Козака изразило је жељу да служи киненском цару.
Идеја о привлачењу Руса на своју страну припадала је самом императору Кансију. Још од првих сукоба он је схватио да је реч о опасном и јаком противнику кога неће бити лако потиснути са Далеког истока. Не дозволивши да такви војници остану по страни, он их је кад год је било прилике радо укључивао у своју војску.
Захваљујући таквој политици више од сто Руса ступило је у редове армије династије Ћинг. Један део је прешао својевољно, док је други део, заробљен у походима, одлучио да остане у туђини. Сви они у историји су остали познати као Албазинци, названи по највећој групи добровољаца из тврђаве на Амуру.
Козацима је указана велика част. Уврштени су у наследну војну класу која се налазила готово на врху друштвене структуре Кине у време династије Ћинг. Изнад се налазила само повлашћена аристократија.
Албазинци су припадали елитној јединици војске династије Ћинг, директно потчињеној императору, такозваном жутом барјаку са бордуром. Укупно је било осам корпуса односно барјака, од којих је сваки бројао до петнаест хиљада војника. У његовом саставу постојала је „руска чета“.
Гардијском жутом барјаку са бордуром поред Руса приступ је имала само још манџурска аристократска омладина. Кинезима је приступ био забрањен.
Албазинци су обасипани добрима у широком луку, обезбеђиван им је смештај, обрадиво земљиште, новчане исплате, следовања пиринча. Онима који су дошли без породице, а таквих је било највише, могли су да се ожене Кинескињама и Манџуркама, мештанкама, женама погубљених преступника.
Кинези нису посезали за верским правима својих руских војника. Они су Козацима дали на коришћење стари будистички храм који је касније прерађен у цркву. Пре него што се то догодило молили су се у католичкој Јужној катедрали.
Православље је у Кини пустило корене захваљујући управо Албазинцима, пре свега оцу Максиму Леонтјеву који је у Пекинг дошао из тврђаве на Амуру која се предала. Први православни свештеник у овој земљи обављао је богослужења, венчавао, крштавао, испраћао на починак, учествовао у свим пословима руске колоније у кинеском главном граду.
Митрополит сибирски и тобољски Игнатије писао је да је отац Максим Кинезима откривао светлост Христове православне вере.
Ипак, Козаци нису узимани у службу тек тако. Познато је да су учествовали у неколико похода кинеске војске, између осталог, против западних Монгола. осим тога коришћени су и у пропагандном раду, они су своје бивше сународнике убеђивали да пређу на страну императора.
Временом су Кина и Русија регулисале своје пограничне конфликте, а војни и политички значај руске чете жутог барјака са бордуром почео је да опада. Њени задаци свели су се углавном на служење у гарнизону у главном граду.
Помешавши се са локалним кинеским и манџурским становништвом, Албазинци су после неколико генерација изгубили руске карактеристике. Ипак држали су се православне вере и често хвалили својим повлашћеним положајем. Како су крајем деветнаестог века писали они који су посећивали Пекинг, Албазинци су морално у најбољем случају били паразити који су живели од милостиње, а у најгорем пијанице и битанге.
Озбиљно искушење за кинеске Козаке био је боксерски устанак из 1900. године усмерен против стране доминације и хришћанства. Неколико стотина Албазинаца постали су његове жртве, одбијајући да се одрекнту своје вере чак и под претњом смрћу.
После пада династије Ћинг 1912. године потомци Козака морали су да пронађу нова занимања. Многи су тако постали полицајци, почели да раде у Руско-азијској банци или штампарији при Руској духовној мисији.
Културна револуција Мао Цедунга непријатељски настројена према свему страном у Кини нанела је још један ударац албазинској заједници. Због прогона многи су били принуђени да се одрекну својих корена.
Ипак и данас у модерној Кини још увек живе људи који се сматрају потомцима албазинских Козака, елитних војника кинеског царства. Иако не знају руски језик и немогуће их је разликовати од Кинеза, они упорно чувају сећање на своје порекло.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
