30. јануара 1945. године совјетске подморничке снаге прославиле су своју највећу победу у Другом светском рату. Подморница С-13 под командом Александра Маринеска потопила је у Балтичком мору са три торпеда немачки војни транспортни брод „Вилхелм Густлоф“ (25484 брт).
Понос Трећег рајха „Вилхелм Густлоф“ био је један од најраскошнијих бродова у немачкој флоти који је у другој половини тридесетих година прошлог века возио путнике на крстарење у Скандинавију. Када су почела борбена дејства модификован је најпре у пловећу болницу а потом у покретну касарну за кадете школске дивизије подводне плoвидбе.
Нажалост поред скоро 400 немачких подводничара заједно са бродом потонуло је четири и по хиљаде избеглица из источне Пруске, углавном жена и деце. Брод није пловио као болнички, са знаком црвеног крста, већ као војни транспортни брод у саставу конвоја. Био је офарбан у сиву маскирну боју и наоружан противваздухопловним оруђем. На крају је и завршио као мета совјетског командира.
После 11 дана С-13 наишла је на своју другу жртву, војни транспортни брод „Штојбен“ (14 660 брт) и потопила га са два плотуна. На крају заједно са бродом под водом је завршило више од 3000 људи, међу којима је највише било рањених немачких војника.
Иако је за ове успехе Александар Маринеско морао да буде предложен за доделу звања Херој Совјетског Савеза, то се није догодило. Разлог је био неодговарајуће понашање како командира, тако и његове посаде.
Неколико дана пре него што ће кренути у свој чувени поход команда подморнице организовала је тучу са становништвом финског града Турку где се привремено зауставила. Сам командир заборавио се без трага и гласа у проводу неколико дана, због чега му се спремало позивање на одговорност пред војним судом. Шаљући морнаре подморнице С-13 у море, команда их је обавезала да „искупе своју кривицу крвљу“, као што је то обично бивало у казненим батаљонима Црвене Армије. Тако је Маринескова подморница постала једина „казнена“ у војно-поморској флоти Совјетског Савеза.
Наравно, Александар Маринеско није одговарао ни пред каквим трибуналом. Али је зато звање Хероја добио постхумно 1990. године.
Трећи велики непријатељски брод, после „Вилхелма Густлова“ и „Штојбена“, који су потопили совјетски подморничари у Другом светском рату, био је пароброд „Зејебург“ (12 181 брт), коришћен за обуку немачких подморничких снага. Постигнути успех је ишао у заслугу командиру подморнице Щ-407 Павелу Бочарову.
Пре него што је 1943. године пребачен на Балтик Бочаровљева служба била је везана за Тихи океан. Али и у водама које му нису биле познате Павел Иванович брзо се снашао, понашао се храбро, агресивно и ризично.
Ризиковао је и током патролирања мањим заливом Пуцк у Гдањаском заливу децембра 1944. године. Непријатељ је у том рејону располагао знатним снагама противподморничке одбране. Поред тога „помагали“ су и савезници, британска авијација га је редовно минирала.
Откривши на сидру пароброд „Зејебург“ Бочаров га је са два торпеда послао на дно. Щ-407 успешно је напустила залив Пуцк, а Немци остали без великог транспортног брода чији се губитак итекако осетио у каснијој евакуацији из источне Пруске.
Како би уништила непријатеља подморници није био неопходан напад торпедима. Ништа мање страшно оружје нису биле паметно постављене мине. У тој активности командир подморнице К-1 Михаил Августинович био је без премца у совјетској морнарици.
Михаил Петрович се пробио у дубоке рејоне непријатељских вода у које нису могли да доспеју површински бродови. Са хируршком прецизношћу постављао је мине у рејоне које су Немци добро чували тако да немачки миноловци нису могли да их открију.
Августиновичева активност резултирала је уништавањем пет непријатељских теретних бродова укупне масе 15 947 тона и два патролна брода у водама Северног леденог океана. Поред тога један немачки пароброд је дигнут у ваздух, али није уништен.
Према поменутим резултатима Михаил Августинович је иза себе оставио већину совјетских командира подморница који су се борили против Кригсмарине (немачке Ратне морнарице) торпедима. Према подацима који се односое на цео рат регистровано је највише три до четири њихове победе и толико потопљених бродова. Штавише, међу подводним флотама совјетских савезника у антихитлеровској коалицији, узимајући у обзир и моћну подводну флоту Трећег рајха, Михаил Петрович је у минском рату био један од лидера.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
