Једина интервенција Американаца на територији Русије (ФОТО)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Прва и једина војна интервенција САД на територији Русије почела је 27. маја 1918. године, када је у Мурманск, који се већ налазио под контролом Британаца, стигла америчка крстарица „Олимпијаˮ. Неколико месеци касније у северном руском граду Архангељску искрцало се пет и по хиљада америчких војника. Још осам хиљада се отприлике у исто време појавило на Далеком истоку.

Масовна интервенција САД и земаља Антанте у Грађанском рату у Русији првобитно уопште није имала везе са мржњом према бољшевицима. Главни узрок било је то што је 3. марта 1918. године у Бресту совјетска власт склопила мир са Немцима, који је означио излазак земље из рата и фактички нестанак Источног фронта. Немачка империја је сада сву преосталу снагу могла да усмери према Француској, што је савезницима гарантовало велике проблеме. Притом Антанта у бољшевицима није видела реалну силу која би могла дуже да се задржи на власти. Она их је доживљавала само као немачке марионете, штићенике кајзера који делују у његовом интересу.

На званичном нивоу је саопштено да ће главни задатак војника САД бити заштита америчких војних испорука које су у Русију упућене пре револуције, а још нису доспеле бољшевицима у руке. Вашингтон се наводно прибојавао да би ови могли да их предају Немцима. Осим тога, требало је пружити помоћ такозваном Чехословачком корпусу (легиону) у намери да напусти руску територију. Корпус је у октобру 1917. године формирала руска војна команда од заробљених Чеха и Словака који су изразили жељу да се боре против Немачке и Аустроугарске, а формално се налазио под француском командом. Легионаре је требало евакуисати на Западни фронт преко лука Далеког истока. Међутим, на пролеће 1918. године приликом покушаја бољшевика да их разоружају они су подигли устанак и под контролу узели значајне области у Сибиру.

САД су јавно објавиле да њихова намера није да „нарушавају политички суверенитет Русије, да се мешају у њене унутрашње послове или да угрозе њен територијални интегритет, ни сада ни било кад у будућностиˮ. Али у реалности, њихови војни контингенти требало је да обезбеде победу Белогардејском покрету, који је обећавао да ће наставити рат против Немаца. Али, ни САД ни друге државе учеснице интервенције нису планирали да на туђој земљи губе људство, покушавајући да пролију што мање крви својих војника. „Савезничке снаге, међутим, нису имале наређење да учествују у операцијама и стигле су са потпуно неодређеним задацимаˮ, записао је са незадовољством Иван Сукин, министар спољних послова у влади лидера Белогардејског покрета на истоку земље Александра Колчака. 

Експедициони корпус „Сибирˮ (осам хиљада војника) генерал-мајора Вилијема Грејвса добио је задатак да заштити делове Транссибирске железничке магистрале и рудник угља у Сучану (данас град Партизанск). Формално он се налазио под командом француског генерала Мориса Жанена, који је био главни заповедник савезничких интервентних снага на Далеком истоку. Американце ту уопште нису занимали чешки легионари, како је прокламовано, него њихови савезници у интервенцији, Јапанци. Пошто је као чланица Антанте послао преко 70 хиљада својих војника у руски приморски регион, Јапан је играо своју игру, готово отворено желећи да припоји ову територију. То је изазвало бојазан код његовог тихоокеанског супарника који је корпус „Сибирˮ користио као фактор за обуздавање јапанског експанзионизма. Између Американаца и јапанских снага, као и њима потчињених белоградејских козачких атамана, успостављен је неутрално непријатељски однос. Често је долазило и до сукоба. На пример, Грејвс је атамана Ивана Калмикова отворено називао „убицом, разбојником и бандитомˮ, „најодвратнијом хуљомˮ коју је икада срео.

Односи између америчких снага и локалних комунистичких партизанских одреда ишли су од међусобног избегавања па до жестоких сукоба. Најозбиљнији конфликт међу њима догодио се у селу Романовка 24. јуна 1919. године, када су у борби са одредом Григорија Шевченка Американци претрпели губитке од 19 убијених и 27 рањених војника. Одговор је била антипартизанска операција у којој су бољшевици потиснути у дубину тајге.

У Совјетском Савезу се обично сматрало да су америчке интервентне снаге активно учествовале у масовним убиствима локалног цивилног становништва. Како је објавио лист „Забајкалски рабочијˮ 10. јуна 1952. године, белогардејци и Американци су 1. јула 1919. године у Тарској јарузи стрељали 1.600 совјетских грађана. „Лешеви оних који су покушали да се спасу бекством неколико дана су лежали поред саме гробнице. Лекар из америчког Црвеног крста три дана није дозвољавао да се тела измучених људи закопајуˮ, наводи лист изјаву Бољшухина, очевица овог покоља. Данас се, међутим, учешће америчких снага у масовном терору доводи у питање, мада су се дешавали појединачни случајеви ратних злочина против цивила.

Главну улогу у интервенцији САД на руском северу, познатој као експедиција „Бели медведˮ, одиграо је 339. пук пуковника Џорџа Стјуарта. Пук су чинили војници из северне државе Мичиген. С обзиром да су код куће навикли на хладноћу, очекивало се да ће се они брзо навићи на сурове климатске услове у Мурманску и Архангељску. Врховну команду над америчким војницима (пет и по хиљада људи) држали су Британци, чије су снаге у региону биле вишеструко бројније.

За разлику од ситуације на Далеком истоку, на руском северу Американци су морали поприлично да ратују против бољшевика. Док су се Грејвсови „сибирциˮ налазили у дубокој позадини Колчакове армије, „бели медведиˮ су улазили у директне сукобе не само са партизанским одредима, него и са регуларним јединицама Црвене армије. Током офанзиве 6. армије код Шенкурска у јануару 1919. године око 500 америчких војника је опкољено. Након што су изгубили 25 људи, као и артиљерију, опрему и муницију, успели су да се пробију само захваљујући официрима Белог покрета, који су добро познавали тај терен.

Примирје са Немцима склопљено у новембру 1918. године, а затим и мир потписан у јуну 1919. године, покренули су питање има ли смисла да америчке снаге и даље остану у Русији. „У чему се састоји политика наше земље према Русији? ˮ - питао се сенатор Хирам Џонсон у свом говору 12. децембра 1918. године: „Не знам у чему се она састоји и не знам ниједног човека који би то знао.“ Команда, ипак, није журила са евакуацијом. Групи војника из 339. пука који су у марту 1919. године поднели петицију за повратак кући запрећено је војним судом.

Када је крајем 1919. године Белогардејски покрет на северу и истоку Русије поражен, присуство америчких снага изгубило је сваки смисао. Последњи војници напустили су Русију у априлу 1920. године. Током читавог периода интервенције корпус „Сибирˮ и „бели медведиˮ изгубили су 523 војника, што у борбама, што од болести, смрзавања и као последица несрећних случајева. Поручник 339. пука Џон Кудехи записао је у својој књизи „Архангељскˮ: „Када је последњи батаљон отпловио из Архангељска, ниједан војник није могао да схвати, чак ни приближно, зашто се борио или зашто се сада враћао кући, а тако много његових другова је остајало тамо, испод дрвених крстоваˮ.