Иако се у новој Нетфликсовој серији „Дамин гамбитˮ о генијалној шахисткињи и њеном обрачуну са совјетским велемајсторима појављује неколико окорелих стереотипа о Русима, што се тиче једне ствари уопште нису претерали. Ради се о запањујућој совјетској опседнутости шахом.
Јунакиња серије Бет Хармон, шампионка САД, се шета по обичном московском парку и види на десетине старијих мушкараца који надвијени над шаховским таблама размишљају о свом следећем потезу. Може вам се учинити да је то још једна фамозна измишљотина странаца о Русима или само редитељски трик којим се објашњавају невероватне способности совјетских велемајстора. Гледаоцима се, тобоже, сугерише да у СССР-у шах нису играла само дечурлија. Али погледајте пажљивије.
То је стварност.
Шах је био омиљена игра готово у свакој совјетском породици. Шаховске секције су отваране при школама и домовима пионира. Шаховски столови су постављани у парковима. У вечерњим часовима би се око њих окупљало по неколико десетина играча.
Шах се играо у двориштима, улазима у зграде, чак и на плажама.
Зими се игра настављала. Столове би просто пребацили у специјалне шаховске павиљоне. Владала је апсолутна доминација шаха над свим другим спортовима. Тако да није никакво чудо што најбољи шахисти света потичу из СССР-а. Али откуд баш шах?
Општа шаховска грозница почела је одмах после бољшевичке револуције. До тада шах је био забава за елиту. Петар I, полазећи у рат, не само што је са собом носио шах, него је водио и своје сталне шаховске опоненте. У шаху је уживала и Катарина II, па и остали Романови. Али комунисти су одлучили да шах дају народу. У моду га је увео нико други него Владимир Лењин.
„Шах масамаˮ је заиста била совјетска парола. Али то није била само забава достојна једног комунисте, већ нешто много више. Врховни главнокомандујући совјетске армије Николај Криленко је на Свесавезном шаховском конгресу 1924. године отворено рекао да „шаховску вештину посматра као политичко оружјеˮ.
Овај став се заснивао на чињеници да је шах једина врста спорта која учи човека да размишља стратешки. Што је особина веома важна за сваког борца. Зато се за шах нису штедела ни новчана ни агитациона средства, па чак ни „гвоздена завесаˮ није постојала када је у питању био шах. Шахисти су били први совјетски спортисти којима је Стаљин средином 30-их дозволио да учествују на међународним турнирима. Чак ни фудбалери нису имали ту могућности.
Врхунац интересовања за шах наступио је у време хладног рата. У то доба за СССР је било од суштинске важности да покаже своју надмоћ на сваком пољу. А посебно на интелектуалном. На Западу је земља Совјета била позната као социјалистички инкубатор за шахисте, а Боби Фишер је чак научио руски како би могао да чита професионалну совјетску литературу о шаху.
За обичног совјетског грађанина борба за титулу шампиона света у шаху била је толико узбудљива и важна као што су данас за нас најновије серије на стриминг сервисима. Занимљиво је да је интересовање за такмичење почело да опада са перестројком, управо онда када је политичка конфронтација изгубила на снази.
Са распадом СССР-а људи су практично изгубили интересовање за шаховске турнире. У руским породицама многи до данас знају да играју шах и томе уче децу, али то више нема никакве везе са некадашњим жаром.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
