10 ВИЗИОНАРСКИХ пројеката совјетске „папирне архитектуреˮ (ФОТО)

Музеj ”Гараж”
Ради се о једном од најзанимљивијих феномена у историји руске културе ХХ века, који је архитектама дао прилику да граде све, од Нојеве барке до кућице за лутке.

„Папирна архитектураˮ настала је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година као концептуални правац младих уметника и архитеката који су, не желећи да буду део совјетског архитектонског мејнстрима, креирали своју паралелну стварност. Она је нашла израз у часописима, пројектима за различите конкурсе и на изложбама. „Папирнеˮ архитекте су смело комбиновале различите стилове и епохе, тражећи приказе идеалног града у прошлости и пројектујући их у свет будућности. Ниједна од тих идеја није озбиљно могла да претендује на остварење у реалности, али многа питања која су они покренули касније су постала кључна за читаво светско градитељство. Нека од њих су и данас актуелна. За вас смо изабрали десет најрепрезентативнијих примера совјетске „папирне архитектуреˮ.

„Нови елемент расељавањаˮ

Аутори: Александар Гутнов, Андреј Бабуров, Иља Лежава и други

Још крајем 50-их година група студената Московског архитектонског института осмислила је концепт стамбеног рејона будућности под називом Нови елемент расељавања (НЕР). Рад на пројекту трајао је преко 15 година, али он није био реализован. Стекао је, међутим, међународно признање, будући представљен  на XIV Миланском тријеналу 1968. године и на изложби „Експоˮ у Осаки 1970. Кључне идеје НЕР-а временом су постале пресудне за савремени урбанизам. Међу основним принципима издвајају се: раздвајање простора за производњу и за становање, хуманизација средине, равномерни распоред људи и инфраструктуре, насељавање нових територија. По времену појављивања пројекат је претходио „папирној архитектуриˮ, али је постао њена важна идеолошка компонента.

Град-вијадукт

Аутори: Искандер Галимов, Михаил Фадејев

Многе идеје „папирнихˮ архитеката померале су уобичајене просторне оквире, покушавајући да нађу нове облике присутности архитектуре. Такав је, на пример, измаштани пројекат града Искандера Галимова и Михаила Фадејева. Ради се о огромном каменом мосту на чијим различитим нивоима се налазе железничке пруге, куће, фабрике и тржнице. 

Споменици којих нема

Аутор: Константин Бојм

Ово је серија бронзаних минијатура, реплика познатих архитектонских споменика који у стварности не постоје. Међу њима су, на пример, зграде-симболи совјетске цивилизације: Кула Коминтерне и Дворац совјета у Москви. По мишљењу Константина Бојма, овакви непостојећи споменици чине алтернативну историју архитектуре која је једнако занимљива као и постојећа.

Кућа за лутке

Аутори: Александар Бродски, Иља Уткин

Архитекте су осмислиле кућу за лутке под називом Тотем, која подсећа на свети тотем Индијанаца, пагански објекат обожавања. Осмишљена као играчка за децу, она својим власницима омогућава да се „играју свегаˮ. Конструкција је направљена у облику масовног дрвеног стуба, који се ослања на четири масивне дрвене ноге. Унутар објекта налази се спирално степениште, а преостали простор је место детињства које се може мењати према жељи својих власника.

Музеј ишчезлих грађевина

Аутори: Александар Бродски, Иља Уткин

Овај концептуални пројекат је нека врста меморијала који чува сећање на све нестале грађевине независно од тога да ли се ради о некадашњим споменицима архитектуре или не. „Свака нестала грађевина, чак и најнеугледнија, равноправни је експонат музеја и њена детаљна макета заузима своје место у њему, јер је у њу уложена душа архитекте, градитеља, људи који су њој живели или просто случајних пролазника који су на њу бацали свој расејан погледˮ, објасниле су архитекте свој пројекат.

Позориште без позорнице или шетајуће гледалиште

Аутори: Александар Бродски, Иља Уткин

Пројекат шетајућег гледалишта је својеврсно остварење идеје „цео град је позориштеˮ. Архитекте су покушале да замисле како би изгледао град „за свеˮ. „Наше позориште нема сталну позорницу. У свом непрекидном шетању по граду оно се зауставља на најнеочекиванијим местима и подиже завесу у потрази за новим представама, новим сценографима, новим глумцимаˮ, наводи се у опису пројекта. „На његовој сцени могу да наступе професионалне трупе, али и усамљени пролазник, који изводи своју загонетну импровизацију, може неочекивано да побере бурне аплаузе, доспевајући у видно поље гледалаца.ˮ

Вила Клаустрофобија

Аутори: Александар Бродски, Иља Уткин

Приликом пројектовања ове грађевине архитекте су пошле од слике човека и од  његових проблема.  Унутрашње Двориште је начињено по угледу на унутрашњи човеков свет, који не жели или не може да изађе напоље. „Наш Атријум је огледални левак убачен у камену кућу без прозора. Посматрано из дворишта левак је огледало, а провидан је ако се гледа из унутрашњости зграде. Све просторије које су распоређене укруг (назовимо их собе, ћелије или одаје, свеједно)  окренуте су према левку једним стакленим зидом. Становници куће из својих соба гледају једни друге, али виде бесконачност.ˮ

Становање за бескућнике

Аутор: Сергеј Бархин

Овај архитекта је осмислио занимљив начин за разоружавање војних суперсила и тај процес претворио у уметничку акцију. Он предлаже да се на хиљаде ракета са којих су уклоњене бојеве главе претворе у високе стамбене куле које траба поставити на градским трговима као подсећање на страшну ратну прошлост. Тако се може решити и један од највећих проблема у послератном свету: недостатак стамбеног простора.

Ново позориште Олимпико

Аутори: Сергеј Бархин, Михаил Белов, Михаил Хазанов, Јекатерина Белова, Јелена Козељкова

Још један пројекат који на нови начин третира улогу позоришта у граду. Свака улица овде је претворена у гледалиште, а сваки трг у сцену. Свака кућа у том кварту игра своју улогу: позоришна благајна, шминкерница, кафић или тоалет. „Игра простора никад не престајеˮ - кажу архитекте - „јер је покрећу час 'вештачка', час 'обрнута' перспектива како унутар, тако и изван позоришног кварта.ˮ

Нојева барка

Аутори: Михаил Филипов, Надежда Бронзова

Пројекат савремене Нојеве барке, споменика читаве људске цивилизације, заснован је на изгубљеном рају. Архитекте су у њему повезале представе о идеалном граду из десет претходних векова. Последњи слој потиче из 2001. године и симболизује сан о чувању вишевековне културе. 

Књига Јурија Авакумова „Папирска архитектура. Антологијаˮ објављена је у оквиру издавачког програма Музеја савремене уметности „Гаражаˮ у Москви. Редакција се захваљује музеју на доступном материјалу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“